ЖИТИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА

Шифра производа: 27362
ЖИТИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА
Едицијe:
Број страна / Повез / Писмо:
666 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 16 × 24 cm
ИСБН: 978-86-515-0432-0
Година издавања: 2010.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 1,900.00 RSDЦена са попустом: 1,140.00 RSD

Јелка Ређеп

О Житију кнеза Лазара, познатом као

Прича о боју косовском

 

Предговор

 

О Косовском боју 1389. Године и погибији кнеза Лазара постоје два тематски целовита круга текстова. Први представљају текстови настали после преноса Лазаревих моштију из цркве Вазнесења у Приштини у Раваницу и проглашења кнеза Лазара за свеца 1390/91. и писани су у временском периоду од 90-тих година ХIV века до 1419/20. То су тзв. Култни списи, потребни за стварање и неговање култа мученички погинулом кнезу Лазару. Сачувано је и нама данас познато десет косовских списа, која су дела девет писаца, три непозната Раваничанина и Данила Млађег из XIV века и пет писаца из XV века (Служба и Житије  Раваничанина I, Пролошко житије кнеза Лазара  Раваничанина II, Слово о св. Кнезу Лазару Данила Млађег између 1392. и 1393, Слово о св. Кнезу Лазару Раваничанина II између 1392. и 1398;  Похвала кнезу Лазару монахиње Јефимије из 1402, Давидов Пећки летопис, 1402, Похвала кнегиње Милице или непознатог аутора из 1403,Натпис на мраморном стубу на Косову из 1404. деспота Стефана Лазаревића и Похвала кнезу Лазару из 1419/20. од Андонија Рафаила Епактита. Овим текстовима ствара се култ мученика Лазара, који ће се временом трансформисати у култ јунака лазара.

Други тематски круг чине варијанте Житија кнеза Лазара, насталог почетком XVIII или крајем XVII века на југу, у Боки Которској и Црној Гори. Континуитет писања о Косовском боју и кнезу Лазару наставља се од XIV до XVII века у летописима, преписима и прерадама тзв. Старијег српског летописа, у родословима и другим историографским књижевним делима. НастанкомЖитија кнеза Лазара јавља се други тематски целовит круг о кнезу Лазару, Милошу Обилићу, Вуку Бранковићу и другим косовским јунацима. Непознат писац саставио је Житије кнеза Лазара, које у појединим варијантама има шири и развијенији наслов. У периоду од 150 година, од почетка XVIII до половине XIX века, састављено је 36 варијаната тога текста. Како се међу познатим варијантама не налази и протограф рукописа, а најстарије варијанте су с почетка XVIII века, може се предпоставити да је спис могао настати и крајем XVII века. Житије кнеза Лазара преписивало се на врло великом пространству, од југа, Боке Которске и Црне Горе до Москве, Ровиња, Будимпеште и Софије. Сви рукописи су писани ћирилицом, осим најмлађег (ПМ) из 1839, који је једини писан латиницом.

Житије кнеза Лазара из XVIII века чува завршни и целовит облик косовске легенде, те је стога у науци добило и адекватнији назив Прича о боју косовском1. Настанку овог дела погодовала је духовна клима на југу, у Боки Которској, која је имиграционо подручје. Јачању националне свести код нашег живља на југу допринеле су миграције становништва крајем XVII и на прелому два века из старе Херцеговине у Боку, као и трајна повезаност поморских крајева са бунтовним херцеговачким залеђем. По Дејану Медаковићу2, Стара Херцеговина је од друге половине XVII века била најзрелија да постане прави наследник првих планова о обнови српске државе, у чему је огромну улогу играо манастир Милешева са култом св. Саве, који је из њега зрачио на све стране. Светосавску традицију је легитимно продужавао манастир Савина, који је био важно духовно средиште Срба у Боки Которској. Када су избегли калуђери манастира Тврдоша дошли у Савину 1693. Године, у збег, Савина је била испуњена старинама од велике вредности, које су некада припадале Милешеви а потом Тврдошу. Када је млетачка влада (12. Маја 1718) признала црногорском митрополиту Данилу јурисдикцију над целом Боком, постало је омогућено повезивање Савине не само са залеђем, већ су се отвориле могућности и за друге утицаје.

Разумљиво је и врло логично да се на тој територији, а у атмосфери антитурског расположења и са јаким осећањем националне свести и животом и богатом усменом традицијом о пропасти српске државе, могла јавити и потреба за састављањем списа који би обухватио најсудбоносније догађаје из српске историје, и то оне који су довели до страдања и пропасти српске државе. Стога је разумљиво што се у тој рукописној Причи о боју косовском косовска трагедија надовезује на један претходни догађај, не легенду о убиству цара Уроша. На грех краља Вукашина Мрњавчевића надовезује се издаја, грех Вука Бранковића, а све су то, по легенди, били разлози пропасти српске државе.

У Дубровнику и Боки Которској3, косовска легенда је била врло развијена, па се већ крајем XV и у XVI веку могу уочити поједини мотиви косовске легенде у делима неких писаца и историчара, код талијанског преводиоца Јована Дуке, Код Лудвига Туберона Цвијићева а највише у делу Марва Орбина Краљевство Словена (Пезаро 1601). Орбиново дело имало је пресудан утицај на сва потоња историографска и књижевна остварења. У Орбиновом Краљевству Словенаприсутни су већ скоро сви елементи косовске легенде. Неоспорна је слојевитост Орбиновог дела као извора, Орбин је у своје Краљевство словена уносио податке из других историографских дела (Халкокондил, Леунклавије и др.) и то је и назначио; преносио је већ забележено предање из списа других писаца (Дукин преводилац, Туберон) али је уносио предање и директно (нпр. о издаји Вука Бранковића). Мавро Орбин је први поменуо да је Вук издао кнеза Лазара на Косову, дакле, код њега су присутна оба главна мотива косовске легенде, мотив јунаштва, везан за Милоша Обилића и мотив издаје, везан за Вука Бранковића, али ће тек у Причи о боју косовском ива два мотива бити спојена у логичну целину4.

Непознати састављач Житија кнеза Лазара, односно рукописне Приче о боју косовском, начинио је добро смишљену компилацију на основу историографских и књижевних текстова,Карловачког родослова (1502), Житија светога кнеза Лазара (1393-1398), Краљевства Словена(1601) Мавра Орбина, перашке драме Бој Кнеза Лазара (из перашког рукописа с краја XVII века), бугарштина, десетерачких народних песама и усменог предања.

Рукописна Прича о боју косовском је одавно позната у нашој науци и литератури6. Јован Рајић је знао за Причу и помињао је у својој Историји (1794); Петар Лавровски је писао о њој и један рукопис Приче (бр. 30 из збирке Српског ученог друштва) објавио је Чтени?ма въ императоскомъ обществь исторіи и древносте и рооссіискихъ при московскомъ университеть 1860. године. О Причи о боју косовском Стојан Новаковић је писао у више махова. Новаковић је Житију кнеза Лазара и дао наслов Прича или Повест. 1878. године, Стојан Новаковић у Старинама Х(176-200 срт.) објављује своју чувену расправу Народна предања о боју косовском. Побиљежена прве поле XVIII вијека. Уз расправу, Новаковић је у старинама Х објавио и свод Приче, састављен на основу неколико рукописа. Коментаришући литературу о Причи, Новаковић набраја девет рукописа за које је сазнао или их је имао пред собом а за састављање свода послужио се кукописима Лазе Васића, Михаила Јеличића, Стефана Марковића и рукописом бр 30 Српског ученог друштва. Доносећи главни текст, он је у напоменама бележио одступања која су постојала у текстовима К, А и С. Текст објављује под насловом Повести от житиа кнеза Лазара и негове воиводе Милоша Обилића и остале србске господе кои биаху на полу Косову. Новаковићева расправа и објављен свод, били су једна од полазних тачака у нашим даљим истраживањима. Стојан Новаковић није видео свих девет рукописа Приче, али ни они које је имао и користио, нису, нажалост, нађени ни у једној библиотеци ни архиву. Стојан Новаковић није дао податак где се ти рукописи налазе.

Увременском периоду од преко сто деведесет година, од Историје Јована Рајића 1794. до поновљеног Новаковићевог свода и поговора др Мирослава Савићевића 1989 (Београд, Просвета), велики број историчара и историчара књижевности писали су о времену и месту настанка Приче, о појединим њеним варијантама, о утицају народног предања на ово дело XVIII века, о његовом значају за одређивање времена настанка народних косовских песама, као и о читавом низу других, више или мање важних питања. У посебним расправама и студијима, али и узгредно, о рукописнојПричи, поред поменутих, писали су Милош С. Милојевић, Павле Ровински, Јован Хаџи-Васиљевић, Иларион Руварац, Љуба Ковачевић, Јован Мишковић, Сретен Стојаковић, Тихомир остојић, Павле Поповић, Андра Гавриловић, Миливоје Башић, Владимир Ћоровић, Никола Радојчић, Драгутин Костић, Петар Томац, Димитрије Кириловић, Светозар Матић, Никола Банашевић, Ђорђе Сп. Радојичић, Гавро Шкриванић, Владан Недић, Ђорђе Трифуновић, Милорад Павић, и други. Књигу под насловом Прича о боју косовском смо објавили 1976, као и неколико радова који се односе на проблематику поменутог дела7.

Преглед литературе о Причи о боју косовском је показао да се у науци знало за двадесетак (18) рукописа. Стојан Новаковић је знао за девет, али их није све ми видео нити имао у рукама. О појединим рукописима је писано опширно, неки су објављени делимично или у целини, док се поједини помињу и само се о њима зна да постоје, али их аутори који пишу нису видели.

У архивима и библиотекама, Матици српској у Новом Саду, Народној библиотеци, Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, Црквеном музеју и Архиву САН у Београду, Архиву ЈАЗУ у Загребу, Сечењијевој библиотеци у Будимпешти и Народној библиотеци „Кирил и Методий“ у Софији, у манастиру Савини, нашли смо доста непознатих рукописа Приче. До сада је познато укупно 36 варијаната рукописне Приче, и даћемо их хронолошки редом:

1)      Рукопис Михаила Милорадовића (ММ), из 1714-1715. године.

2)      Рукопис Универзитетске библиотеке (УБ), из прве четвртине XVIII века (1715-1725).

3)      Рукопис Максима Гавриловића (МГ), из 1721.

4)      Грујићев рукопис (Г), из 1727.

5)      Савински рукопис (СА), друга четвртина XVIII века.

6)      Рукопис Николе Лазаревића (НЛ), из 1735.

7)      Вујанов рукопис (В), писан 22. јануара 1740.

8)      Рукопис Михаила Јеличића (МЈ), писан 1745. године.

9)      Рукопис САН 134 (САН 134), писан 1746.

10)  Рукопис Илије Јованова (ИЈ), писан 1750.

11)  Рукопис Гавре Спасојевића (ГС), настао око 1750.

12)  Крфски рукопис (К), настао средином XVIII века.

13)  Рукопис раванички (Р), из 1764. године.

14)  Рукопис приштински (П), из 1765. године.

15)  Рукопис Народне библиотеке 433 (НБ 433), из 1767.

16)  Рукопис Аврама Милетића (АМ), писан 1780.

17)  Рукопис Стевана Марковића (СМ), из 1780.

18)  Рукопис Народне Библиотеке 425 (НБ 425), из 1781. године.

19)  Рукопис Српског ученог друштва бр. 30 (СУД), настао после 1780.

20)  Рукопис Павла Ножинића (ПН), из 1785. године.

21)  Софијски рукопис (С), из 1785. године.

22)  Рукопис Георгија кнежевића (ГК), писан 1786. године.

23)  Рукопис Лазе Васића (ЛВ), из 1788. године.

24)  Рукопис Давида Коњевића (ДК), писан 1792. године.

25)  Будимпештански рукопис (Б), писан 1794. године.

26)  Рукопис Стевана Гезовића (СГ), из XVIII века

27)  Рукопис Матице српске (МС), из XVIII века

28)  Рукопис завршен 1803. године.

29)  Рукопис Марка Поповића (МП), из 1808. године.

30)  Рукопис Тимотија Недељковића (ТН), из 1812. године.

31)  Рукопис Паула Матијевића (ПМ), писан 1839. године, латиницом.

32)  Рукопис којим се послужио Јован Рајић пишући Историју.

33)  Рукопис Стевана Мирчића (СМ).

34)  Рукопис Сб. МЛ. Бајића (СМБ).

35)  Рукопис Стевана Зурковића (ЦЗ).

36)  Рукопис Милоша Поповића (МП).

Рукописи су дати по хронолошком реду, датирани су директно или индиректно, називе смо давали по аутору, преписивачу рукописа, по називу зборника, Колекционару или фонду у коме се рукопис данас налази. Називи кукописа и шифре рукописа први пут су дати у књизи Ј. Ређеп, Прича о боју косовском, а задржаћемо их и у овом издању.

У књизи коју приређујемо објавићемо 18 до сада непознатих варијаната Приче, као и пет објављених. То су рукописи ММ, МЈ, СУЛ и Б. Рукопис ММ један је од најстаријих, те сматрамо да је важно да се стави напоредо са осталим. Рукопис МЈ основни је текст у Новаковићевом своду рукописа, а био је и најстарији Новаковићев текст. Такође је драгоцен ради поређења са другим и рукопис СУД, док смо Б рукопис сликали и обрађивали током рада на тези и књизи, али га је Иванка Удовички објавила у току нашег рада. О њему нисмо желели да говоримо док књига није била приређена. Стога и њега објављујемо у овој књизи.

Хронолошки редослед рукописа био би следећи:

1)      Рукопис Михаила Милорадовића (ММ), из 1714-1715.

2)      Рукопис универзитетске библиотеке (УБ), из 1715-1725.

3)      Рукопис Максима Гавриловића (МГ), из 1721.

4)      Грујићев рукопис (Г), из 1727.

5)      Савински рукопис (СА), друга четвртина XVIII века.

6)      Рукопис Николе Лазаровића (НЛ), из 1735.

7)      Вујанов рукопис (В), писан 22. јануара 1740.

8)      Рукопис Михаила Јеличића (МЈ), писан 1745.

9)      Рукопис САН 134 (САН 134), писан 1746.

10)  Рукопис Илије Јовановића (ИЈ), писан 1750.

11)  Крфски рукопис (К), настао средином XVIII века.

12)  Рукопис Народне библиотеке 433 (НБ 433), из 1767.

13)  Рукопис Аврама милетића (АМ), писан 1780.

14)  Рукопис Народне библиотеке 425 (НБ 425), из 1781.

15)  Рукопис Српског ученог друштва бр. 30 (СУД), настао после 1780.

16)  Рукопис Павла Ножинића (ПН), из 1785.

17)  Софијски рукопис (С), из 1785.

18)  Рукопис Матице српске (МС), из XVIII века.

19)  Рукопис Георгија Кнежевића (ГК), писан 1786.

20)  Рукопис Давида Коњевића (ДК), писан 1792.

21)  Будимпештански рукопис (Б), писан 1794.

22)  Рукопис Тимотија Недељковића (ТН), из 1812.

23)  Рукопис Паула Матијевића (ПМ), писан 1839, латиницом.

Рукопис Михаила Милорадовића (ММ)

У рукописном зборнику Михаила Милорадовића налази се текст Сказамија о кнезу Лазару и косовском боју. Зборник је нађен у манастиру св. Луке код Никшића а састављен је и преписан у Москви 1714-1715. године. О рукописном зборнику писао је Павле Ровински и објавио и меколико одломака из Сказанија у ЛМС, 1895, књ.182, св. Друга, 75-87. Страна. „Царскаго Величаньства Полковникь и Кавалерь Михаиль Милорадовичь“ је својеручни потпис Милорадовића. Он је при диржаве благочастивога цара и великаго кнеза Петра Алексиевича самоджца“ преписивао овај зборник, и није био само љубитељ писмености, каже Равински, већ се бавио и писањем. Описујући зборник, бележи да је на 4о, 422 л. а нумерација само са једне стране. „По карактеру слова и по језику, то је Србуља, мада у основи њезиној лежи језик црквених књига“. Ровински истиче да у свему види српско порекло писца, у фонетици, граматичким облицима и у самим речима. Преписивале су четири руке али из истога доба. Доноси и драгоцене натписе и записе. Сматра да је то хронограф. За текст о кнезу Лазару и Косовском боју каже да је то било „једно од најобљубљенијих поучних дјела, старих писмених Срба; а у простом народу та прича била је распрострањена у форми пјесме“. Мисли да се много преписивала, па се стога налази у многим списима који „сви наличе један на други“. У ЛМС не доноси цео текст, јер постоји штампан Новаковићев свод, веч само неколико одломака, које пореди са Новаковићевим текстом. Тачно примећује да је његов старији од Новаковићевог, каже да најстарији рукопис треба тражити око Косова и на Косову, а постанак свакако спада у доба пре XVIII века.

Рукопис Универзитетске библиотеке (УБ)

Рукопис се налази у Универзитетској библиотеци „СветозарМарковић“ у Београду, под. сигн Рс-42, инв. бр. 21723, под насловом Косовски бој. У самом тексту рукописа нема наслова.

Писан је на хартији, има 26 листова. Формат 13,8 х 9,3 и 9 х 6,5, од 13-17 редова на страни рукописа. Рукопис је писан црним мастилом а иницијална слова црвеним. Не види се пагинација, но рукопис је пагиниран накнадно.

Рукопис нема почетка и није завршен.

Нема места ни године настанка. Писар је непознат. Рукопис УБ је датиран на основу воденог знака-грб са контрамарком. Датирање и реконструкцију водених знакова извршила је Мила Гроздановић у Народној библиотеци у Београду. Она указује на сличности у Дубровачком акту 3278/50-1719. и Дубровачком акту 3278/60-1723. На основу тога предпоставља да је рукопис УБ могао настати у првој четвртини XVIII века, пре и после наведених година, значи између 1715-1725. године.

Писмо је уставно. У језику се осећа србуљска традиција, али је уочљиво и мешање јекавских речи из говорног језија. Језик упућује на јужније крајеве, Црну Гору и Боку Которску („да ви кажем“), и нема трагова руског језика.

На унутрашњој страни предње корице има неколико записа. Веома занимљив је запис јеромонаха Јосифа Морачанина: Свеоки р?кою азъ иω сифъ еромона Морачанинъ. Испод записа је година 1741. Рукопис је, дакле, био у рукама Јосифа Морачанина, што је важно за историјат самога рукописа.

Познато је да је рукопис УБ купљен од Инвалидског књижарског предузећа у Београду 23. VI 1953. По сећању проф. Др Петра Ђорђића, рукопис је купљен од једног Црногорца.

Рукопис Максима Гавриловића (МГ)

Рукопис МГ налази се у Зборнику Максима Гавриловића из 1721. године, који је у патријаршијској библиотеци у Београду под бр. 34.

Писан је на хартији, има 45 листова, формата 20,3 х 16 / вар. 15,5 см./. Прва три листа урачуната су у фолијацију. Првих двадесетак листова и од 41. л. па на даље, уништава мастило.

Зборник је писало неколико руку и јављају се сви типови писма карактеристични за XVIII век. Језик је славенско-сербски. Наслов је исти као и у рукопису МУ (1745).

Водени знаци: грб са човечилом фигуром-дивљак; поред грба иницијал W Код Ајнадера, под бр. 848 из 1764, такође постоји грб са истом фигуром, али је другачијег облика, другачије је стилизован. Грб је другачији, само је исти мотив у грбу, те не значи ни да је водени знак на хартији Зборника од 28-35. Листа из године као и грб код Ајнедера. Податке је дала Мира Гроздановић. Требало би напоменути да у Зборнику има седам врста хартије, и да се писани водени знак налази само на хартији од 28-35. листа. Хартија је аустријска.

Књига је датирана 1721. годином. Орнаментика: у деловима писаним полууставом иницијали и наслови су црвени. Повез Зборника: картон у светло смеђој кожи, на обе стране корица су позлаћени украси8.

Из записа се види да је Зборник састављен 31. августа 1721 и да је припадао епископу Максиму Гавриловићу, епископу сигетском, сечујском, мохачком и осјечком. Он је био последњи мохачки епископ.

Зборник је писало више руку. Истом руком је писан запис из 1721. и почетак рукописа МГ до 8. листа. Две руке су писале Житије. 1721. године карловачки митрополит Вићентије Поповић рукоположио је Максима Гавриловића за епископа.

Рукопис МГ није завршен. Прекида се на половини 35. листа. Ближи је групи рукописа, међу којима је најстарији рукопис УБ, но групи на челу са рукописом Г.

Грујићев рукопис (Г)

Налази се у музеју српске православне цркве у заоставштини Радослава Грујића, 7, у Београду. Наслов текста је Житије кнеза Лазара.

Писан је на хартији, има 136 пагинираних листова. Формат 12,5 х 8,2. 15 редова на страни рукописа. Текст је писан црним мастилом а иницијали и наслови црвеним. Житије је цело.

Писар је непознат. Нема ни места где је настао текст. Владимир Мошин је на основу пасхалне таблице рукопис датирао 1727. годином. Нема воденог знака.

Писмо је уставно. Језик је србуљски (ва дань, на васе), под утицајем приморске писмености (сарбски, даркћем). У рукопису Г -ар- се јавља аналогно -ал-, пр. сабски – салнце). На основи неких особина правопис би се мога лоцирати јужније. Да се не ради о српском кнезу, могло би се мислити да је настао у католичкој средини, највероватније у Боки Которској.

Зборник је следећег садржаја:

1-154. Молитве и песме

155-198. Месецослов и таблице (пасхалије)

205-272. Житије кнеза Лазара

Недостаје почетак и завршетак. Владимир Мошин, на основу пасхалне таблице, закључује да је цео зборник из 1717. године.

Савински рукопис (СА)

Са рукопис Приче о боју косовском налазе се у  Зборнику апокрифа. Опис зборника дао је Димитрије Богдановић у Инвентару рукописа манастира Савине под бр. 30. Богдановић је сачинио сажети Инвентар, уз стару дао је и нову сигнатуру, рукописе је средио по врсти односно садржини а у обради рукописа презентирао је и најнеопходније податке9. Богдановић датирање рукописа СА заснива на „филигранолошкој анализи, мада су узети у обзир и други, палеографско-кордиколошки и историјски моменти“. На основи ове анализе, сматра се да је Зборник апокрифа настао у другој четвртини XVIII века.

Писан је на хартији, има 127 листова, формата 140 х 100 мм. Веома је оштећен. Има кожни повез. Српска редакција, посрбљен правопис, примитивни брзопис. Зборник је писало више руку. Нема орнаментике.

Садржај Зборника апокрифа:

Апокрифни текстови (Трепетник,Гатарник, Громовник, Лекуруша, Виђење свете литургије итд.)

„Повест житија кнеза Лазара и војводе Милоша и остале господе српске иже бист на пољу Косову“

Разне белешке.

Повест житија кнеза Лазара се налази у Зборнику од 90-121. листа. Рукопис СА најближи је рукописима ИЈ, ЛВ, МЈ, ММ, УБ, НЛ, СГ, В, па тек онда Г.

Рукопис Николе Лазаровића (НЛ)

У Тефтеру манастира Грабовца из 1735. налази се и једно Житије кнеза Лазара. Тефтер се чува у архиву САНУ, под сигн. 14. 473. Из неколико бележака у Тефтеру сазнајемо да је текстове писао Никола Лазаровић, време настанка Тефтера (1735), као и низ других података10.

Наслов варијанте Житија које је у Тефтеру манастира Грабовца (1735-1737) забележио Никола Лазаровић гласи: Житије кнеза Лазара и воеводе Милоша Wбилића и wстале све српске господе повиесть ижебисть на Косовγ.

У Тефтеру се налази и народна епска песма о војводи Момчилу и паши Асан-аги. Анализирајући народну песму али и текст Житија, Миодраг Матицки11 тврди да је „Житије кнеза Лазара и песму о момчилу Лазаровићу казивала иста личност“. Јекавизми у тексту Житија могу указивати на југозападно подручје (ијекавско). По Матицком, Лазаровићеви записи носе одлике Срба досељеника и староседелаца у Мађарској који су у ортографији и говору сачували и оно што се у постојбини изгубило (баоча-балчак; копје; копјаник; полак; паке). Језичке особине казивача упућују на југ, што би одговарало нашем мишљењу да је рукописна Прича јужног а не северног порекла, без обзира што је забележена у Грабовцу. Текст Житија писан је грађанском ћирилицом брзописом.

Поређење ове варијанте са осталима, рукопис НЛ показује највише сличности са варијантама МГ, УБ, ГК, ПН, В, МС, К, СГ, Г итд. Текст рукописа НЛ није сачуван у целини. Спада међу најстарије рукописе а најсроднији су му и временски најближи рукописис УБ и МГ. Чињеница да су рукописис МГ и НЛ забележени на северу, сведочи о томе да је текст Приче, настао на југу, врло рано, значи већ 20-тих година XVIII века, био познат и у крајевима северно од Саве и Дунава.

Вујанов рукопис (В)

Вујанов рукопис се налази у Архиву СА, Стара збирка бр. 398.

Наслов текста В рукописа је Сказанїе житїа кнеза Лазара ŵ цара прваго ва полати цареви.

Писан је на хартији, има 33 листа (од 39а-72а). Накнадно је пагиниран. Формат 14 х 8,5 и 12 х 7,5. Има 16-22 реда на страни рукописа. Писан је црним мастилом. Цео рукопис је у доста лошем стању, ивице листова су потамнеле и искрзане, но текст ипак није оштећен. Рукопис В је цео.

На крају текста Сказанија, заправо иза текста, потписао се Вујан. Крај имена је забележио и време писања: 22. јануар 1740.

Водени знак није јасан.

Брзопис. Србуљска језичка традиција. Запажамо мешање речи из говорног језија. Још нема утицаја руске школе. Језик указује на јужне крајеве, Црну Гору и Боку Которску (да ви кажем, сви га плачу).

Текст Приче налази се у једном зборнику XVIII века. Зборник садржи:

1-39. Рожданик и друге гаталачке књиге

39а-72а. Сказаније житија кнеза Лазара

72а-155. Закони о друштву и манастирима, и друго.

Опис рукописног зборника дао је Божидар Ковачевић у Додатку IX „Архивиста“ бр. 3-4 за 1957. годину.

Сказанїе житїа кнеза Лазара смо нашли у архиву САН у Београду, штампано је у Босанско-Херцеговачком Источнику, Сарајево 1887, св. 1, 2, 3, 4. На 61. страни Источника за 1887. годину, св. 4, иза штампанога текста Сказанија је забележено: „Пронашао и уредништву доставио Стево Трифковић парох блажујски“12.

Рукопис Михаила Јеличића (МЈ)

Рукопис Михаила Јеличића (МЈ) је писан у Ровигу (Италија) 1745. У поменутој срудији, Стојан Новаковић каже да је овај рукопис добио пријатељским посредовањем владике бококоторско-дубровачког, преосвећеног г. Герасима (Петрановића). Описујући шта се све у рукопису налази, пише да на 22. листу је написана косовска прича под насловом Житие кнеза Лазара и воиводе Милоша Коболића и остале србске господе повести. На 23. листу је запис: Сие писание положи моею бреною рукою азъ грешни Михаила Еличић у Ровигу на… (исцепљено) на афме.

Овај рукопис Приче један је од девет који су били познати Стојану Новаковићу. Сматра да је овај и најстарији.

Стојан Новаковић је знао за следеће рукописе: 1. Рукопис којим се послужио Јован Рајић, 2. Рукопис СУД бр. 30, 3. Рукопис приштински из 1765. који је употребио Милош Милојевић, 4. Рукопис раванички из 1764. 5. Рукопис Стевана Мирчића без почетка и краја, 6. Рукопис Лазе Васића из 1788, 7. Рукопис Стефана Марковића, 8.. Рукопис Михаола Јеличића из 1745. и 9. Рукопис завршен 1803. За основу свода рукописа, Новаковић је узео рукопис МЈ а послужио се и рукописима Лазе Васила, Стевана Марковића и СУД бр. 30. Доносећи главни текст, у напоменама је бележио одступања која су постојала у текстовима К, А и С.

Рукопис САН 134 (САН 134)

Рукопис САН 134 се налази у Архиву САНУ под бр. 134 (337) под насловом Бој на Косову.

Писан је на хартији. Има 22 листа. Накнадно је пагиниран. Формат 21,5 х 17 и 16,5 х 9,5. Од 5-20 редова на страни рукописа, најчешће 12-20. Рукопис је писан црним мастилом. У врло лошем је стању. листови су искрзани.

Нема почетка и први листови су мало оштећени. Нема имена писара ни места где је рукопис настао. Иза текста се налази година 1746.

Рукопис САН 134 је писан брзописом. Писан је у донекле старијој српској традицији. Иако има русизма (самодержац, истерже, державу), ипак се чува србуљска традиција. Нема јекавштине. језик указује на северне крајеве, преко Саве и Дунава.

у рукопису бр. 134 (337) нема других текстова осим рукописа Приче о боју косовском, који смо шифром обележили САН 134.

Од 22-25. листа нема текста. На последњој страни нацртан је манастир. Има неких бележака, пр. имена (Марија и др.).

У каталогу рукописа и старих штампаних књига, Збирка СКА, саст. Љубомир Стојановић, Београд 1901, на стр. 208. под бр.134 (337) и у Додатку, рукопис САН 134 забележен је као Бој на Косову.

Рукопис Илије Јованова (ИЈ)

Рукопис ИЈ се налази у Народној библиотеци у Београду под сигн. Рс 82.

Наслов текста Приче је Повесть w житиє светаго кнеза Лазара и негова Воеводе МилошаWбилича и wстале све господе иже бисть на полγ косовγ.

Писан је на хартији. Има 13 листова. Формат 14,5 х 10,2 и 13 х 8,5. Рукопис има 16-18 редова на страни. Писан је црним мастилом а наслов и нека слова црвеним.

Рукопис ИЈ није завршен.

Испод текста наслова је заставица, испод које стоји: „Сие писа Илию Иwанов“ Нема места ни године бележења текста. Постоји водени знак птица са иницијалима АG на основи кога би рукопис ИЈ могао бити из 1750. Рукопис је датиран у Народној библиотеци у Београду. Врло је сличан глагољском рукопису V 6 1750. ЈАЗУ.

Брзопис. Јача је србуљска традиција но у рукопису САН 134. На основу неких речи, нпр. даштер, може се предпоставити да је рукопис са кога је преписиван морао бити старији. Има јекавштине (двије, бијелу). Писар је мешао ч и ћ (кчери, нечеш, јездечи). Осећа се и руски утицај,ч на крају речи (Бранкович). Реч чöек карактеристичан је за Црну Гору, за југ.

Зборник у коме је рукопис ИЈ назива се у литератури Зборник мали. Садржај Зборника:

1-13 л. Повест о житије…

13-18 л. Слово и чудеса пресвете Богородице

Други текст у Зборнику је писан другом руком.

Опис Зборника, па тако и рукописа ИЈ даје М. Кићовић.

Опис Зборника XVIII даје и Љубица Штављанин – Ђорђевић, Стари ћирилски рукопис Народне библиотеке у Београду, Библиотекар, Београд 1968, год. ХХ, бр. 5, на стр. 407.

Крфски рукопис (К)

Рукопис К се налази у Крфском зборнику из средине XVIII века у Историјском институту, Архив ЈАЗУ, сигн I а 22.

Наслов текста Приче је Житије кнеза Лазара.

Писан је на хартији. Има 8 листова. Формат 14 х 9,8 и 13 х 9. На страни рукописа има од 13-28 редова. Писан је црним мастилом.Текст Житија није завршен. Нема ни имена писара, ни године ни места бележења.

Нема воденог знака.

Брзопис. Језик је народни са србуљским елементима. Има јекавштине. Нема русизма. Судећи по језику, рукопис К је старији. Упућује на југ, Црну Гору, Боки или југозападне крајеве (чинети, ћетић).

Садржај зборника:

Вечерња и повечерња

Житије кнеза Лазара

Грчке и србске биљешке, XVIII в.

На унутрашњој страни предње корице постоји запис: купио у Керфу (? 11/11.856 Реметића). Од 48-54. листа су празни листови, а на некима има и бележака. Међу њима не налазимо ниједну која би казивала нешто више о судбини рукописа. Некад су то имена: Никац Масановић, Лазо, Нико, Вукота, Саво и др. На 49. листу налази се запис који би нам ипак нешто више но други могао казивати. Истом руком као и Житије написан је следећи запис: година 1754. испод ње пише: „γмрла мие мати тако мѝе щролит на кѝхол дан пред Божић“

На полеђини задњих коеица налази се талијански запис из 1760. године: t di 13. Febr. 1760; dr (?) Corfu. „Questo libbro di me Jo Boso Mazaniza soldato della Campa Sergte Maggior Pade Maina.”

Опис Крфског зборника дао је Владимир Мошин, Ћирилички рукописи југословенске академије, I дио Опис рукописа, под бр. 38, на стр. 85-86. Ово Житије Мошин такође спомиње и међу хагиографским списима на 23. страни и међу ћирилским споменицима на 27. страни. У оба случаја даје сигнатуру рукописа (I а 22).

Рукопис Народне библиотеке 433 (НБ 433)

Текст Приче се налази у Зборнику XVIII века у Народној библиотеци у Београду, под сигн. Р-433.

Наслов текста је (С)казание ŵ житіи светогw кнеза Лазара и прŵ тчихъ красни юнаковъ и витезовъ сербскихъ.

            Писан је на хартији. Има 3 листа. Формат 19,2 х 14,5 и 17 х 13. Има 16-17 редова на страни рукописа. Писан је црним и црвеним мастилом.

Текст НБ 433 није завршен.

Нема имена писара ни места где је преписан рукопис. Није ни датиран, но датира се на основу записа из Зборника. Иза Житија краља тирскога Налази се текст о рођењу и смрти Фрање (каже се римски цар Францишкус). Описана је сахрана. Каже се да је 7. августа 1765. умро у тиролском граду (Инсбруку), а 29. августа 1765. дошла је у Беч у своје палате царске Марија Терезија и млади Јосиф II. На основу горњих елемената мисли се да је Зборник настао око 1767. године. На посебном листу који је приложен уз рукопис пише: “Рукописна књига мога претка Петра Стојачевића, писана пре 150 година, јули 1917. Ниш и испод тога стоји потпис К. Марковића, а затим долази други у коме пише: „Петар Стојачковић, отац мог деде Маринка Петровића-названог Марка и од њега је моје презиме К. Марковић“. Уколико одузмемо од 1917. године 150 година, добијамо 1767. годину. Тако датирамо овај рукопис. У Народној библиотеци рукопис је датиран воденом знаку. И док би, по цитираној забелешци, рукопис требало да буде из 1767. године, према воденом знаку био би млађи. Водени знак је грб са именом места GRAZ. На основу помена места, рукопис би био каснији, као у бр.226 МСЦГ из 1808. године, у бр.122 МСЦГ из 1783, и код Ајнедера бр.819 из 1799.

Брзопис. Црквенословенски језик. Текст Приче је русифициран (Волкашин али и Вукашин, перви, госпожу, цара, всего, тогда).

Јелка Ређеп

Jелка Ређеп (27. април 1936, Нови Сад) је српски историчар књижевности. Претежно се бави изучавањем старе српске књижевности и српске књижевности барока, као и компаративним студијама књижевности.

Студирала је на Групи за југословенску књижевност и југословенске језике на Филозофском факултету у Новом Саду. Магистрирала је тезом Мотив о рођењу Сибињанин Јанка у старој и народној књижевности, а докторирала радом Прича о боју косовском 1972. године. Године 1963. изабрана је за асистента на предметима Средњовековна књижевност и Народна књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Бирана је у сва наставничка звања на Новосадском универзитету, а од 1988. до 1994. била је редовни професор и на Филозофском факултету у Нишу. Неколико пута је боравила у Паризу вршећи истраживања у Националној библиотеци. Била је гостујући професор на универзитетима у Берлину, Халеу и Регензбургу.

Будите први који ће написати рецензију “ЖИТИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.