Иконописци српских сеоба – The Icon Painters of the Serbian Migrations

…Неки до сада слабо познати мајстори и још мање позната њихова дела свакако ће, преко ове изложбе, ући у антологију српског сликарства XVIII века… Захваљујући Матичиној Галерији и њеним људима, добили смо овај неочекивани поклон, тек откривене и очишћене слике из цркава и кућа наших предака из далеких колонија Хунгарије XVIII века. Сада још боље видимо коју су своју посебну уметност имали наши паори, свештеници, војници, мајстори и пургери и како су они уживали у њеној лепоти. Застајући пред њом, чини нам се да се још боље отворио поглед у онај други, скривенији свет унутрашњег живота јунака и јунакиња из „Сеоба“ Милоша Црњанског, свет који измиче речи и једино показује у слици.

Ове мисли о српском зографском сликарству XVIII столећа, баш оном насталом времену неспокоја и сеоба, написао је историчар уметности, професор Светозар Радојчић поводом изложбе Иконе српских цркава у Мађарској приређене у Галерији Матице српске ипотом у Народном музеју у Београду, а објавио у „Политици“ 26. јануара сада већ давне 1974. године. На ову изложбу Професор је дошао из свог средњег века којемје,својим научним понирањем али и племенитом душом,сав припадао. Живео је, дакле, окружен средњовековним монументалним сликарством, иконописом, минијатурама али и књижевношћу о чему је размишљао, предавао, писао. А о свомпрофесору његови су непосредниследбеници на катедри за историју уметности написали и ову реченицу: „Светозар Радојчић је… умео да сагледа главне токове средњовековне српске уметности и да о томе пише занимљиво, упечатљиво“. Такав „сав средњовековац“ стајао је тада пред сликама њему страним, први пут виђеним, па је и о њимаписао понесено, топло и узбудљиво, прелепим стилом. Историјску поткује добро познавао, мислим ту нашупост-сеобну епоху,о њој суписали његовинешто старији савременици Јован Радонић, ДушанЈ. Поповић, Васа Стајић, Радослав Грујић и други. Ипак, Професор се није ослонио само на знање већ на исвојавиђења прошлости, на претке у Хунгарији и њихову посебну уметност али при томе је у тим зографским сликама тражио и онај други, како је рекао, скривенији свет унутрашњег живота, јунака и јунакиња из „Сеоба“ Милоша Црњанског, који су били савременици иконописаца српских сеоба.

Сада,после толико деценија протеклиход оне изложбе и Професоровог чланка, који сам сачувао јер је тако уверљиво али и чудесно његово повезивање иконописних ликова зографских исписатељскихликова Црњанскових.-Он је та два света на свој начин сагледао и приближио.

Моју пажњу у Професоровом чланку привлачи и она мисао да ће нека, тада одиста недовољно позната сликарска дела, ући у антологију српског сликарства ХВИИИ столећа. – После вишегодишњег бављења сликарством ове узбудљиве епохе реших да остварим аманет – да од неколико стотина икона, које се сада налазеу Галерији Матице српске, у Музеју Епархије будимскеу Сентандреји, у Владичанском двору у Темишвару, Митрополијском двору у Загребу саставим наречену антологију.

Наслов књиге Иконописци српских сеоба подсећа на ту епоху одиста омеђену сеобама: првом Великом сеобом Срба (1690), другом сеобом патријарха Арсенија IV (1739) и трећом сеобому Малу Русију-Украјину (1751-1760). То нестално доба (од 1690.до 1760), одиста означава златни период сликара-иконописаца, па тиме и период који је омеђен овом књигом.