Историја српске цркве од заснивања њене самосталности до пада Патријаршије (1219–1463)
„Невероватно је, али тачно: ни код нас ни у свету не постоји посебна књига на ту тему! А реч је о најсјајнијем периоду наше духовности, државности и културе!“ — (Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи уредник листа „ПРАВОСЛАВЉЕ”)
Данас нам је таква књига, можда, потребнија но икад — и ради нас самих, а и да бисмо се боље представили свету, посебно Европи, којој смо одувек толико много давали и доприносили.
Рад је иначе написан на енглеском, у Оксфорду 1919, под насловом:
TНE HISTORY OF THE CHURCH OF SERBIA FROM THE FOUNDATION OF ITS INDEPENDENCE TO THE FALL OF THE PATRIARCHATE (1219–1463 A. D.)
Превод на српски: Ангелина Чанковић Поповић
Приликом покушаја објављивања овог дела средином деведестих година прошлог века, ауторов син, чувени преводилац са енглеског језика, Драгослав Андрић, презентовао је рад владикама СПЦ у земљи и расејању, као и угледним историчарама и њихови су сви одговори били више него позитивни.
Јелисије Андрић
ЈЕЛИСИЈЕ АНДРИЋ (Ужице 1896 – Смедеревска Паланка 1925). Учио је Богословију у Београду. Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник, који је објављен у збирци ратних дневника „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву).
У Оксфорду је студирао теологију и књижевност (1916–19). У Чачку му је (1922) и изишла збирка љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”.
За тако кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.
Још нема коментара.