Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање

До скора је кружила анегдота да су обимно дело грофа Ђорђа Бранковића за три века прочитала само три истраживача наше прошлости – Јован Рајић, Јован Радонић и Никола Радојчић. Многи истраживачи су се враћали “Славеносербским хроникама“ Ђорђа Бранковића, али они који су га у целини ишчитали могли би се пребројати на прсте једне руке. Њима се придружила и Јелка Ређеп. То је прави подвиг јер дело Ђорђа Бранковића, осим појединих одељака, није објављено. Оно у рукопису од 1861 стране дочекује тристоту годишњицу. Равно четврт века Јелка Ређеп систематски проучава “Славеносербске хронике“ одабирући, при том, кључне теме, пре свега хришћанско-турске сукобе који су ушли у легенду – битку на Марици, две косовске битке, битку код Варне, затим три владарска рода – Немањиће, Лазаревиће и Бранковиће. Свесна да је текст у којем лебди чињеница привилегија песника, а не истраживача, Јелка Ређеп се, у трагању за традицијом која је уткана у “Хронике“, увек враћа поузданој грађи и провереним сазнањима. Она упоредно истраживање схвата као неминовност, пошто је духовни простор без граница, у који појаве из литературе продиру прелазећи с лакоћом границе свог уметничког рода.

З. Константиновић