Србија и Први светски рат
Крај рата
Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године
Још једанпут за Тукидида
Шифра производа: 30063
Едицијe: Есејистика, Река, Хандке – поклон књиге
Аутор: Петер Хандке
Број страна / Повез / Писмо:
77 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 20 cm
ИСБН: 978-86-515-1549-4
Година издавања: 2019.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 690.00 RSDЦена са попустом:
586.50 RSD
„Напуштањем свог првобитног окружења, одлажењем на пут и у авантуру приповедања, у празан простор, удаљавањем од свог боравишта, Хандкеов лирски језик прелази у епску нарацију. Елементи епског приповедања су све уочљивији са прелажењем у празнину. Све више се изоштрава нарација. Дакако је циљ: сржни финални повратак кући промењеног субјекта. Повратак из епског у лирско?“
Из поговора Жарка Радаковића
***
Знао сам тада да су ме такви тренуци испуњавали срећом – били су: праве ствари; али, да сам морао да изађем пред некога и да му то поближе изнесем, не бих имао ништа да му кажем. Спустих стопала у свеже отопљену воду љивијског зденца и помислих: „На ноге и напред даље!“
Петер Хандке
Петер Хандке један је од најзначајнијих савремених писаца немачког језика. Рођен је 1942. године у Грифену, у Аустрији, а одрастао је у Источном Берлину. Студије у Грацу напушта 1965. године, након објављеног свог првог романа Стршљени, како би се потпуно посветио писању.
Пише романе, приче, есеје и друге прозне текстове. Режирао је три филма, а са Вимом Вендерсом сарађивао је на сценарију за филм Небо над Берлином.
Добитник је бројних књижевних и позоришних награда, међу којима су награде Франц Кафка и Георг Бихнер, Ибзенова награда и друге.
Ана – :
Да су ове приче фотографије, оне би настале у Мароку.
Да су ове приче слике, вјероватно би спадале под импресионизам.
Како овај писац поседује невероватан свет у себи!
Uroš – :
Ovo su besprekorno delikatni zapisi, fascinatno tanani. Uopšte, teško je i objasniti šta se ovde zaista dešava – ne sa stanovišta radnje, jer, jasno je – u pitanju su, opet, Handkeovi zapisi sa puta, već šta se zbiva u posmatranju i njegovom predočavanju.
Povezao bih Handkeov sjajan opis oluje – bluz grmljavine – sa onim koji možemo pročitati u „Ljudi govore“ Rastka Petrovića. Sjajne su te analogije, dragocene i uzbudljive. I Handke i Rastko pokušavaju da pronađu sasvim osobenu, neantropocentričnu perspektivu, da posredstvom književnosti kao jedinstvenog oblika formulisanja ljudskog iskustva dođu do onoga što je van tog iskustva.