Геополитичка психоанализа, или како је немачка моћ постала немоћ

„Wie es eigentlich gewesen” гласило је Ранкеово гесло. Другим речима „Управо онако како се догодило“.

Ипак, најчешће се дешава да један историјски догађај уопште није могуће објаснити „онако како се одиграо“ јер заправо ни не знамо како се нешто десило. У недостатку знања јављају се тумачења, некада оправдана некада не, али свако важно на свој начин. Шаренило тумачења исто је што и шаренило мишљења оних који та тумачења износе. И вероватно да не постоји више тумачења од оних које покушавају да открију како је избио Први светски рат – да ли је заиста могуће да је једна малена краљевина на Балкану могла да инспирише једног младића на убиство које ће потом запалити читаву Европу? Да ли је могуће уопште да једно убиство може да буде искоришћено као оправдање за почетак рата који ће потом однети на милионе живота, ништа мање вредних од живота једног престолонаследника. Или се заправо ради о ономе што је Лучијан Боја описао на маестралан начин. Он је приметио да: „Историју стварају људи, али не доминирају њом већ доспевају под доминацију своје творевине. Сложено и алеаторно комбиновање историјских чинилаца доводи до исхода који измичу контроли.“ Прихватајући ову мисао као потпуно исправну у овом тексту осврнућемо се на једног од кључних, ако не и кључног актера предратне кризе, Други немачки рајх који је у освит рата управо дошао под „доминацију сопствене творевине“. Покушаћемо да откријемо корене немачке предратне политике и утврдимо шта се то догодило у Немачкој па је она показала спремност да се упусти у ратну авантуру. Да ли је њој рат одговарао, да ли га је сама покренула и због чега је уопште имала тако истакнуту и важну улогу? Све су то питања на које није могуће дати један прецизан и задовољавајући одговор те на то нећемо ни претендовати. Жеља је да се понуди још једно у низу тумачења које може допринети расветљавању дубинских узрока избијања Великог рата 1914. године.

Немачка – вечита европска дилема

Није никаква тајна да је савремена Немачка држава настала у XIX веку када се низ до тада самосталних и независних немачких држава ујединио у јединствену земљу под вођством најисточније немачке монархије Пруске. Међутим, проблем звани Немачка није био толико у томе што се један народ ујединио у једну државу, већ у томе што је међународни систем до 1871. године почивао, између осталог, и на темељу тога да Немачка није једна и јединствена земља већ низ малих или већих држава које чине конфедерацију. Одлукама Бечког конгреса из 1815. године на простору данашње Немачке управо је образована једна таква лабава конфедерација која је савршено служила европској равнотежи снага. Међутим, када се Немачка ујединила нестао је један од стубова међународног система (расцепкана Немачка) и поставило се питање како ће се систем прилагодити новонасталој Немачкој, односно како ће се Немачка „угурати“ у систем који претпоставља њено непостојање као јединствене земље.

Шлифенов план

Одлукама из Беча из 1815. године 37 немачких државица формирало је политички ентитет назван Немачка конфедерација који је требао да да одговор на дилему „Немачка“ која се састојала у следећем – када је она била слаба представљала је искушење за друге силе да интервенишу; уколико би се ујединила постала би довољно моћна да порази све своје суседе одједном чиме би у њима изазивала несигурност и потребу да сарађују у њеном обуздавању. Конфедерација настала на Бечком конгресу стога је пружала идеалан одговор на ово питање – она је истовремено била и превише подељена да би могла предузети неку офанзиву акцију, и довољно јединствена уколико би се јавила потреба за одбраном. Међутим, оно што није могло да буде дефинисано одлукама некакве конференције јесу тежње немачког народа да живи у једној земљи. Те тежње нису остварене у револуцији 1848/49. али је било очигледно да са поразом револуције идеја о јединственој Немачкој није отишла у прошлост. Штавише, питање тог уједињења било је само временско. Када је до тога коначно дошло 1871. године, дакле свега 22 године након револуције, Бенџамин Дизраели је рекао да је уједињење Немачке већи политички догађај него што је била Француска револуција јер је тим чином европска равнотежа снага потпуно уништена. То практично значи следеће – или ће се целокупан међународни систем прилагодити Немачкој; или ће Немачка својом тежином захтевати да се гради нови светски поредак. Како је оценио Хенри Кисинџер:

„Оно што се појавило после уједињења Немачке била је једна једина доминантна земља, довољно снажна да порази било ког суседа појединачно, можда и све континенталне земље заједно.“

Како се немачка моћ испоставила као немоћ

Ото фон Бизмарк

Након уједињења 1871. године фундамент Бизмаркове политике био је да спречи настајање тзв. „кошмара коалиција“. По први пут се десило да центар континента (Немачка) притиска периферију, а не да периферија притиска центар. Бизмарк је схватао да ће потенцијално доминантна сила у самом срцу Европе, тј. Немачка, морати стално да се суочава са опасношћу од стварања коалиција против ње. Сви Бизмаркови напори стога су ишли ка томе да крајње ограниченим понашањем избегне стварање колективног антагонизма према Немачкој. Један од израза његових тежњи био је комплексни систем преклапајућих савезништава са две наизглед непомирљиве супарнице Аустроугарском и Русијом. Бизмарк је рачунао на то да не постоји могућност да са Француском одржава икакве пријатељске односе и зато се окренуо политици која би спречавала да дође до руско-француског зближавања јер би се тиме Немачка нашла у тешкој позицији да и на западној и на источној граници има непријатељски расположене суседе. Докле год је он био на власти систем је успешно одржаван, али Бизмарк није био човек који је могао да траје вечно, нити је Немачка могла вечно да буде у 1871. години.

Како је време од уједињења све више пролазило тако је постајало очигледно да Немачка са својим привредним потенцијалима постаје прворазредни политички и економски фактор у Европи. Немачка привреда бележила је изванредне резултате док је њен политички утицај растао паралелно са економским. Међутим, Немачка се непуних 20 година од уједињења суочила са проблемом свог постојања – док је њена моћ све више и више расла толико је немачком руководству постајало јасније да они заправо немају где да потроше толику моћ. У умовима немачких политичара који су се калили након уједињења сазревала је мисао да немачкој моћи не одговара тренутно политичко стање у Европи и свету и да је прворазредни немачки интерес да се и она укључи у колонијалну трку и фактички стекне статус прворазредне светске силе. Да би се то могло остварити Бизмарк, као инспиратор идеје да Немачка нема разлога да се упушта у колонијалну трку докле год доминира континенталним делом Европе (а доминирала је), морао је да оде. То се и догодило 1890. године када је Гвоздени канцелар смењен са свог положаја од стране новог цара Вилхелма II (постао цар 1888). Нови канцелар Леон фон Каприви иронично је приметио да он није способан да жонглира ни са две лоптице, а камоли као Бизмарк са пет. Наравно, алудирајући на систем преклапајућих савеза који је Бизмарк створио. То је био први велики наговештај промене немачког спољнополитичког курса.

Вилхелм II у средини – Лудендорф десно – Хинденбург лево

С обзиром на то да је са Бизмарковим силаском са власти напуштена његова спољнополитичка концепција морала је бити пронађена нова. То је била тзв. Светска политика, односно Weltpolitik, која је имала за циљ да од Немачке направи прворазредног светског играча, а не само најдоминантинију силу у континенталној Европи. Међутим, иза те високопарне пароле о светској доминацији крио се заправо интелектуални вакуум. Претерано самоуверен речник скривао је дубоку унутрашњу празнину, а нереални циљеви било какав осећај за оријентацију. Маестралну анализу немачке светске политике дао је Кисинџер који је записао:

„Разметљивост и неодлучно деловање одржавали су наслеђе што су за собом оставила два века немачког пронцијализма. Чак и да је немачка политика била мудра и одговорна, укључивање тог колоса у постојеће међународне оквире представљало би веома тежак задатак. Међутим, експлозивна мешавнима карактерних особина и домаћих институција не само што је спречила развој у том правцу већ је довела и до неразумне спољне политике чији је посебан успех представљало то што је Немачкој донела све оно чега се одувек плашила.“

Weltpolitik, карикатура Le petit journal

Немачка одговорност за отпичињање рата

У једном од најбриљантнијих докумената стратешке анализе сер Ајри Кроу је већ 1907. године сматрао да је немачка спољна политика након Бизмарка застрашивала читав свет а да се није могао наћи ниједан разуман разлог зашто она то чини. Немачке тежње да постане светска поморска сила, према мишљењу Кроуа, биле су неспојиве са опстанком Велике Британије и стога рат између две земље није био ништа друго до питање тренутка. Он је записао:

„Немачка или дефинитивно тежи успостављању опште политичке хегемоније и стицању превласти на мору, што угрожава независност њених суседа, а у крајњој инстанци и постојање Енглеске, или не поседује никакву сличну конкретну амбицију, већ засада само мисли да искористи свој легитимни положај и утицај једне од водећих сила у заједници народа да би унапредила своју спољну трговину, проширила утицај своје културе, проширила обим деловања властитих потенцијала и пронашла за себе нове интересе широм света где год и кад год јој се укаже прилика да то оствари на мирољубив начин.“ Како се испоставило, радило се о првом сценарију – Немачка је тежила успостављању опште политичке хегемоније и стицању превласти на мору. То су недвосмислено показале неразумне интервенције у питању Конга, Марока, или Балкана, где Немачка није имала виталних интереса, али се водила мишљу да она у политици мора да буде „чекић, а не наковањ“.

Међутим, морамо се за тренутак осврнути на разлоге необузданог понашања које је Немачка показивала од 1890. па све до избијања Првог светског рата. Наиме, ради се о томе да су немачки државници били опседнути показивањем силе стога што нису познавали нити поседовали никакав идејни интегративни оквир. Због одсуства дуге традиције немачка спољна политика није имала циљ, док је сећање на то да је толико дуго служила као поприште европских ратова развило у немачком политичком бићу осећај перманентне несигурности. Израз тога су били стални планови немачких војних старешина који су одувек размишљали о евентуалном одбијању свих немачких противника истовремено, о томе како Немачка мора бити јака да би у евентуалном рату практично сама могла поразити све своје противнике, чак и онда када није претила никаква непосредна ратна опасност. Оно што је стајало иза тих планова није била реална процена већ дубоко усађен страх да би Немачка, уколико не буде довољно јака и моћна, поново могла постати само бојиште других европских сила. Стога, оно што се десило била је заправо парадоксална ситуација. Док су покушавали своју земљу да учине што снажнијом и сигурнијом, Бизмаркови наследници су урадили потпуно супротно. И то у етапном процесу.

Одбијањем да продуже уговор са Русијом 1891. године гурнули су Петроград у руке Француске, што је Бизмарк даноноћно покушавао да спречи. Одлуком да изграде ратну флотилу и укључе се у колонијалну трку (иако је то време било ствар прошлости, а преостале неподељене колоније ни изблиза нису биле значајне као рецимо Индија или Јужна Африка) покварили су односе са Британијом. Неразумним показивањем мишића у различитим деловима света одавали су утисак агресора који жели ратом да стекне оно што не може миром. Другим речима, Немачка је сама била та која је подстицала своје суседе да је посматрају онако како она то није желела. Она је дала Бечу безрезервну подршку да покрене рат на Балкану; она је 1914. прекршила неутралност Белгије имплементирајући Шлифенов план итд. У преводу Немачка је била та која је у тзв. заједници народа из свог дубоког осећаја несигурности изазивала страх других држава. То је аутоматски значило да мора доћи до стварања антинемачког савеза као противтеже, чак и међу државама које нису имале ниједан битнији спор са Другим рајхом.

Проглашење Другог немачког рајха – Антон фон Вернер

Са овим се слаже и Оливер Јанц који примећује да погрешна политика немачког политичког врха после смене Бизмарка није нашла израз само у томе што је створила ситуацију коју је Бизмарк желео свим силама да избегне – непријатељске суседе на две стране (Француска и Русија). Он сматра да је проблем од тада (напомињемо да се то десило већ 1892, односно 1894. године потписивањем војних конвенција Париза и Петрограда) само растао и уместо да тражи излаз из те ситуације немачки државни врх је веровао да је могуће водити политику одвезаних руку. Према његовим речима: „Наум је био да се искористе неслагања Велике Британије, Русије и Француске око расподеле утицаја у колонијалном простору за остваривање сопствених глобалних интереса. Достизање светске моћи постало је окосница немачке политике. У говору Рајхстагу 1907. године Бернхард фон Билов, тадашњи канцелар, свео је дефиницију немачке глобалне оријентација на формулу: `Нећемо никога гурати у сенку, али захтевамо место под сунцем.`“ Како се испоставило та потрага за „местом под сунцем“ претворила се у рат који Други рајх на крају неће ни преживети.

пише: Немања Божовић