Рођен Михаило Полит Десанчић

Једна од најистакнутијих личности српске пречанске политике у другој половини XIX века, Михаило Полит Десанчић, родио се на данашњи дан (4/16. јуна) 1833. године.

Порекло његове породице је врло занимљиво јер су се његови преци у једном тренутку преселили из Цариграда у Нови Сад, што је пратила и промена поданства – од османског до аустријског. Његовог деду, такође Михаила, као досељеника локалци су почели називали „Политис“ или „Полит“, што је касније постало презиме читаве породице. Његов деда и отац Јован бавили су се трговином, док је мајка Јулијана потицала из знамените породице Десанчић.

 

Обликовање политичке мисли

Први велики доживљај у животу младог Михаила збио се 1848. године када је Хабзбуршку монархију запљуснуо талас европске националне револуције. Тај догађај прекинуо је Политово школовање, али по сопственим речима обликовао је његову личност, а касније и политику. Српски национални покрет у Угарској у тим годинама захтевао је поштовање свог националног иденитета, политичко-територијалну аутономију и признавање равноправног статуса уз поштовање политичког и историјског положаја. Иако наизлгед оправдани захтеви, они нису били благонаклоно примљени у Пешти. Тамошња влада предвођена Лајошом Кошутом одлучно је одбацивала српске захтеве, иако се они нису битније разликовали од онога што су сами Мађари захтевали од Беча.

Српски народ се тада нашао у процепу – нису могли да побољшају свој положај легалним путем, док истовремено нису могли ни да прихвате тренутно стање. Када између жеља и могућности дође до таквог раскорака обично се улази у период нестабилности. Тада је револуција претворена у отворени српско-мађарски сукоб који је обележио читаву генерацију. Михаило Полит Десанчић, сећајући се много година касније тих догађаја записао је следеће:

„ И ја, да нисам, ма и дететом проживео ту за Српство знамениту г. 1848-49, не знам би ли се могао у зрелије године тако одушевити за Српство, не знам би ли имао тога самопоуздања, не знам, да ли би ми се на угарском сабору измакле речи: Код Филипија видећемо се опет!“

Сарадник Светозара Милетића

Иако није узео директнијег учешћа у самим ратним сукобима и револуционарним догађајима, они су младог Полита довољно инспирисали да се активније ангажује у политичком животу Монархије. Он је постао један од најблискијих сарадника Светозара Милетића и један од оснивача Српске народне слободоумне странке (СНСС), најзначајније српске пречанске политичке групације.

У странци је остао све до 1887. године када је формирао Српску народну либералну странку (СНЛС). Оно што је карактерисало његову политику су заправо две суштинске ствари:

• Полит је био заговорник идеје о српско-хрватској сарадњи јер је увиђао да само заједничка акција два братска народа може побољшати положај и једног и другог на простору Монархије.
• Такође, борио се против мађаризације немађарских народа на простору Угарске, против дуализма и постојећег стања у Аустроугарској насталог нагодбом 1867. године. У спољној политици, слично томе, залагао се за помоћ хришћанским народима у борби против османске власти, једно време је боравио у Црној Гори као секретар књаза Данила и врло често је пред угарским сабором говорио о потреби правилног решења Источног питања.

Велики рат и одлазак из Новог Сада

Почетак Првог светског рата, међутим, прекинуо је све демократске процесе у Аустроугарској монархији. Намештени судски процеси, ислеђивања, злостављања и мучења били су саставни део борбе против елемената које су бечке власти сматрале непријатељским. Полита је рат затекао у Новом Саду одакле је интерниран у Беч. Тек крајем 1915. године добио је дозволу да оде до своје куће у Новом Саду под условом да прода све што тамо има и да се „сели даље од српске границе.“ Наредне 1916. године стигло му је наређење да се сели у Пешту, да би нешто касније са својом старијом ћерком Милицом и рођаком Маријом Хаџи-Лазић отишао у Либлинг, југозападно од Темишвара. У Нови Сад се никада више није вратио.

Није веровао да ће доживети крај рата, али је дубоко веровао у српску победу и да ће мала, „србијанска“ Србија најзад постати „великом Србијом“ и да ће као таква бити у сваком погледу водећа држава на Балкану. Сазнавши да су српски војници ушли у Београд и да даље напредују, окупио је око себе своје ближње и рекао им:

„Хвала ти Господе, да сам ово доживео, сад могу мирно умрети“.

Када је српска војска ушла у Темишвар 18. новембра 1918. Народно веће га је позвало да поздрави ослободиоце, али је од превеликог узбуђења Полит добио мањи мождани удар те то није могао учинити.

Преминуо је 30. марта 1920. године у 87. години живота. Оставио је за собом мемоаре, од којих неки још нису објављени. Сахрањен је у Темишвару где се и данас налазе његови посмртни остаци.