Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

24. јун | 103 године од стрељања Драгутина Димитријевића Аписа

24. јун

103 године од стрељања Драгутина Димитријевића Аписа

Мистерија Аписовог признања и даље траје

Судски процес пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и друговима у првој половини 1917. године, познат и као Солунски процес, пример је који показује да судови нису ти који пишу историју. Јасно је да је то задатак историјске науке када су у далеко већој мери познате шире околности неког догађања и неопходни извори.

Припадници организације „Уједињење или смрт” (Црна рука) били су строго осуђени, од њих девет на смртну казну (три су извршене), а више њих, међу којима генерал Дамјан Поповић на дугогодишње робије. Како је већина крајем рата помилована од даљег издржавања казнe, они започињу борбу за ревизију тог процеса. Није редак случај, да се у историјски промењеним, политичким околностима поведу нови судски процеси за преиспитивање ранијих судских одлука мада и сами ти процеси нису имуни од политичке позадине током њиховог трајања често на светло некада изађу озбиљни процесни пропусти, кршење сваког права или злоупотреба сведока.

И данас, после више од сто година од избијања Првог светског рата сведочимо да је тема Солунског процеса постала део светске историјске баштине, али и контроверзи које су и данас на делу.

Преки воји суд регента Александра

Док су трајале борбене операције сви су били посвећени основном задатку, али када су се нашли на Крфу у избеглиштву. Депримирани, у условима када се преким путем тражио „кривац” за слом започело је српско политичко странчарење, падале су и неодговорне речи и оптужбе. Шпијуни су се доказивали бележењем свега и свачега па ипак, замах реорганизације која је убрзо наступила, неуморни рад на припреми офанзиве и вишемесечне борбе заокупиле су већину на Солунском фронту привремени застој операција поново је дао могућност једној групи да се посвети припреми елиминације старих противника.


Подстицан од своје околине, сумњичави регент Александар, покушао је већ у јесен 1916. године да ликвидира своје, како их је он видео, опасне противнике. Био је опседнут мишљу да му Апис ради о глави и да га се мора решити. Али, како? За редовни судски поступак недостајали су докази. Тада се дошло на идеју да се донесе закон о „преким војним судовима за официре”. Влада на Крфу се одлучно успротивила том преседану. Чак је и сам премијер Пашић је био против. Коалициони партнери Самосталци претили су оставкама. Престолонаследнику је било криво и гласине о атентату на њега су утихнуле.

О суђењу црнорукцима читајте овде

Када је Апис коначно ухапшен и приведен 27. децембра 1916. био је оптужен да је тобоже планирао побуну и прелаз са делом војске на страну непријатеља. Све је то изјавама двојице својих службеника „поткрепио” министар Јовановић. Дакле затворен је као – издајник. Но, како су приликом његовог хапшења нађени спискови чланова и статут организације „Уједињење или смрт” из 1911, изврнутом интерпретацијом његовог садржаја, нова инкриминација је гласила – побуна са циљем рушења уставног поретка. Оптужба је поступила као да је организација „злих намера” основана, тек тамо у емиграцији, на фронту. Дакле, Апис и другови се оптужују за припрему преврата.

Лажни сведок

Уз помоћ јединог и припремљеног сведока, Темељка Вељановића, оптужује се као атентатор Раде Малобабић, тада баракер у штабу треће армије код пуковника Димитријевића. Аписа је у том случају било лако повезати са Малобабићем, његовим обавештајцем за територију Аустро-Угарске.

Међутим, у једном тренутку истраге над већ припремљеним сведоком све било скоро пропало на простом питању да ли је престолонаследников аутомобил ишао ка Острову или од Острова. Припремљени сведок није умео да одговори на ово најпростије, али важно питање због утврђивања времена.

Ко су били црнорукци?

Остаје и друго „просто” питање. Због чега се најчешће прећуткује или прескаче чињеница да је Апис, када је промислио о свим могућим последицама олако дате сагласности Танкосићу, послао Ђуру Шарца да спречи извршење плана младобосанаца. Он се с њима састајао али их није убедио. Атентатори су добили поруку, али нису хтели да одустану, посебно Гаврило Принцип.

Тако је започела једна од контроверзи око стварне улоге пуковника Драгутина Димитријевића у припреми Сарајевског атентата. А тиме и загонетка о знањима других српских службених фактора о тим припремама. На крају, пуковнику и друговима суђено је за две инкриминације – атентат на престолонаследника и припадност
превратној организацији.

Глас савременика

Већ је 1919. године професор Слободан Јовановић на позив регента Александра изнео сумње у легалност целог процеса. Јовановић је објаснио да се смртна казна ниуком случају није могла оснивати на закону, те да се ради о судском убиству. Није било ни једног доказа да је Апис био налогодавац Малобабићу, а против Малобабића је сведочио само један сведок – Темељко Вељановић.


Сам суд је констатовао да је учешће пуковника „вероватно”. За доказану кривицу српски закон је тражио признање окривљеног или најмање два сведока. Тога није било Чак и једини сведок не сведочи о њему него о Малобабићу. Осуђен је на основу „саставног доказа”, али такав доказ води само ка блажој казни, а никако најтежој.

Регент се изговарао да му то његови нису тако представили.

„Помиловати једног официра који усред рата покушава убити свог врховног команданта, значило би потпуно разорити војну дисциплину”  – правдао се регент.

Процес је дуго припреман, пажљиво су вршена претходна постављења у Судском одељењу врховне команде. Бирани су официри судије војног суда, а на места су доведени проверени противници Аписа и другова. Многи од њих нису скривали своју мржњу, нестрпљиво чекајући час освете или намиривања рачуна. Није било боље ни у Великом војном суду који је имао да одлучује о првостепеној пресуди. Правници су после процеса указали на многе процесне и материјалне пропусте у светлу обиља чињеница које су изнете.

Солунски процес – политички процес

О карактеру многих сведочења, али и суштини самог процеса као политичког, нека послужи следећи пасус из дневника осуђеног пуковника Милана Миловановића Пилца у коме је забележено мишљење самог Пашића у новембру 1917:

13/26. новембар (1917) – понедељак – око 15,30 часова дошао Јеша (потпуковник Лазић) и између осталог говорио (брату пуковнику радоју) да му је Пашић казао да они, радикали, знају да ми нисмо криви, али да је то била политичка нужност и да ће се то поправити ако рат устраје дуже и пре свршетка, само треба да буде згодан моменат; каже да му је Пашић рекао: ’Ја могу да вам кажем оно што уствари не мислим, али ја вам говорим истину’ … Заборавих да прибележим, да је Пашић казао Јеши: ’Нисам био ни ја велеиздајник, па су ме направили јер је политички било потребно, па су и они сада такви испали, они не треба једнако на то да мисле све ће се то поправити’”

Све детаље о Солунском процесу сазнајте у књизи Пуковник Апис

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.
[mc4wp_form id=“3701″]