Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Сви смо тренутно у сличној ситуацији, али одлуке како ћемо искористити време у условима ограниченог кретања су индивидуалне.
Ми желимо да Вас мотивишемо да ово време проведете чинећи нешто добро за себе. Осим попуста од 20%, омогућили смо и бесплатну испоруку књига до Ваших врата. 
Заштитите своје мисли од медијске буке, уроните у добру књигу, научите нешто ново, напајајте се корисним и лепим стварима и кад све ово прође осећаћете да сте урадили нешто корисно за себе. 

Последње Аписове речи пре стрељања

Црна рука – оснивање и оснивачи

II део

 

Саме припреме за оснивање Црне руке трајале су неке две године. Доказ за то нуди и дневник Велимира Вемића. У овом дневнику налази се и податак, да се међу младим завереницима из 1903. године и пре Богдана Раденковића почело размишљати о стварању једног покрета, који би окупио око себе све здраве националне снаге у земљи.
                У септембру 1908. године, Вемић је о томе разговарао са академиком Јованом Цвијићем, и предложио му да он, као угледан научник, стане на чело тог покрета, али је овај то одбио, рекавши да „треба јачих људи од њега, који би повели ствар“.
                Све до 8. фебруара 1910. године, Вемић у свој дневник није више унео ни слово о стварању неке организације. А у забелешци од тог дана записао је, да су се он, Војислав Танкосић и Богдан Раденковић договорили да се „образује један клуб са револуционарним смером“, и да Раденковић „изради статут према статутима Буршева и карбонера“.  Отуда, неће бити погрешно да се прихвати као тачно, да су за оснивање Црне руке били посебно заслужни Вемић, Танкосић, Раденковић и Љуба Јовановић-Чупа. А најзаслужнији – Раденковић и Јовановић.
                Раденковић и Јовановић били су сигурно најобразованије личности Црне руке. И ако ико од црнорукаца, онда би се они могли назвати родитељима организације. А уз њих и Танкосић…
                Са својом идејом Раденковић је упознао тројицу људи – Војислава Танкосића, Љубомира Јовановић-Чупу и Велимира Вемића. И они, и „не размишљајући много“, прихватају ту идеју… „Тако је, дакле“, по речима Чедомира А. Поповића, „почело стварање нове организације, чија је основа имала да буде: спровођење револуционарне акције у покрајинама ван Србије“, и којој је убрзо приступило више официра – мајор Илија Радивојевић-Чича, Драгутин Димитријевић-Апис… На предлог Војислава Танкосића, Богдана Раденковића и Љубе Јовановић-Чупе, организација је добила назив – „Уједињење или смрт“. На њен статут, оснивачи су, њих седморица, ставили своје потписе 9. марта 1911. године, и постали чланови Врховне централне управе.

 

Солунски процес

 

                На процесу у Солуну, Црна рука је окарактерисана као „терористичко-превратничко и реакционарно-револуционарно тајно друштво“, основано „у циљу недопуштеног и не позваног мешања у државне послове и неодговорног утицаја на државну управу и политику“.
                Постоје и друкчије оцене, међутим, и по њима је Црна рука била „патриотска, национално-револуционарна организација, којој је био главни и једини циљ борба за уједињење Српства“.
                На Црну руку наводно је извршила одређени утицај и официрска организација у Турској – Лига официра спасилаца, која је у јулу 1912. године ултимативно захтевала да се парламент одмах затвори. Као и Лига официра у Турској, и Црна рука је истицала, да су официри најпозванији, и дужни, „да пре свију прискоче у помоћ отаџбини и спасу је од страначке пљачке“.
                Оптужбе на суду у Солуну, да је Црна рука била терористичка организација, Драгутин Димитријевић-Апис покушао је да ублажи изјавом, да је по својим статутима она имала „карактер и израз мало револуционарно-терористички“, али да се то „да разумети и објаснити тиме што је то нарочито писано под атмосфером ондашњих маћедонских акција у којима су оваква средсатва добила донекле самим радом на пракси извесну легитимацију.

 

Последње обраћање

 

                Одлука да се Апис ухапси, и приступи коначном обрачуну са Црном руком као тајном организацијом, треба да је пала кад је офанзива на српском делу Солунског фронта дала прве резултате и кад се, услед тога, поправило расположење савезничких сила према Србији.

Пуковник Драгутин Димитријевић-Апис 14. март 1915.

                Пре него што ће му марама бити везана преко очију, и пре него што ће се хици испаљени из пушака петнаесторице жандарма сручити у његово тело, Апис је узвикнуо: „Живела Велика Србија, живела Југославија!“ Његов садруг Вуловић, узвикнуо је пак: „Живела Велика Србија!“

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.