Успомене ђака-наредника

Име Веселина М. Вукићевића, интелектуалца нарочите врсте, мало коме ће се учинити познатим. Тешко га је пронаћи у старим, а нема га ни у новим екциклопедијама или књижевним прегледима, иако је у периоду између два светска рата био прилично плодан и активан.

Листајући библиографију Нове Европе, коју је урадила Марија Циндори Шинковић, лако се запажа да је Веселин М. Вукићевић у том часопису био сарадник током читавог његовог трајања, објављујући двадесетак прилога различите провенијенције; од књижевних, преко верских и правних, па до дневнополитичких.

Успомене ђака-наредника Веселина М. Вукићевића штампане су у Загребу, 1927. године, у издању Нове Европе.

Предговор (Читаоцу) је потписао Лаза Поповић, осврћући се критички на тенденције „наше поратне такозване лепе књижевности“, где констатује да већи део продукције „открива знаке малога и нездравога срца и духа“. Замера на „скраћеној и површној романтици ратног збивања“. По њему, „необично је много у њима туђег и страног, немају ведрине, истинољубља, непосредности, и као лоши преводи туђих мисли дају само шум и звукове, а без мелодије и песме…“

Поред Поповићевог предговора о осталим квалитетима овог Вукићевићевог романа читалац има прилику да се увери у Прилозима, на крају ове књиге, читајући текстове Бранка Лазаревића и Милана Ћурчина.
Остаје нам да констатујемо како штампањем ове књиге у угледној едицији „Србија 1914–1918“ чинимо бар две ствари. Првом попуњавамо мањак литературе која сведочи о стању и животу војника у заробљеничким логорима и приликама у окупираној Србији, док другом отимамо од заборава животну и самосвојну списатљеску судбину једног истинског Шумадинца, истакнутог интелектуалца и писца ванредног литерарног дара.
Читалац, којем је стало искључиво до литературе, наћи ће у овом роману снажну исповест о ратном злопаћењу, о људским манама и врлинама, о лепоти Шумадије, упркос свему, и коначно – једну љубавну причу – испричану беспрекорним стилом и поетичним језиком.

Мирко Демић