Живе ћелије Јовановог храма
Радња романа започиње Сешатиним доласком у Храм. Зашто баш њеним? Сешат је обједињујући али и откривалачки фактор, јер ће разговарати са свима, зато што је она хроничар како градње Храма, тако и његових житеља. Кроз догађања и разговоре откривају се повести житеља Храма, и, оно што је централна тема: открива се оригинална или истинита драма која се догодила између Јована Крститеља и принцезе Саломе, у којој су учествовали и Иродијада и Ирод. Као што сам у претходној књизи Кулисе вечности разоткрила лажни мит о Пандори, тако и овде откривам неистиниту и недопустиво ружну сатанизацију и вулгаризацију тадашње веома младе принцезе Саломе, које је прате, сад већ, више од два миленијума.
Кроз разговоре о тој библијској драми паралелно се откривају и њихове данашње реинкарнације, тј. личне повести.
Други део романа чине иницијатичке ходње које обухватају три иницијације:
1) Спуштање у доњи, подземни део Храма, или потпојасни део Храма-човека; 2) Успон у горњи, или натпојасни део Храма-човека; 3) Иницијација вођена светлошћу главе, у боји црвеног вина, само за најупућеније.
Иако је овај роман донекле аутобиографски, истовремено то и није. Храм који је у њему изграђен двоструким посегнућем, као што смо видели, његовом функцијом, наменом и деловањем у времену које долази увелико премашује сваку личну повест, не укида је већ је придружује себи и својој улози у формирању нове свести, Новог човека и Нове природе. Кроз Њега, а храњени све време Божјом Милошћу, све смо ближи оном нерву космичком који ће нас једног дана увести у Храм Господњи.
Ауторка
Марица Јосимчевић
Марица Јосимчевић рођена је у Београду 1946. године. Основну школу, гимназију и Филолошки факултет (енглески језик и књижевност; шпански језик) завршила је на Београдском универзитету.
Од 1970. до 1980. радила је у туризму и као професионални преводилац за енглески и шпански језик
Од 1980. Марица Јосимчевић има статус слободног уметника, којег је завредила прво као књижевни преводилац, а потом и као списатељица.
У периоду од 1993. до 2001. радила је у за две издавачке куће и била уредник неколико едиција.
Прва збирка приповедака Шкорпион је знао (Просвета, Београд, 1989) наишла је на повољне оцене наше књижевне критике, која је утврдила да се ради о писцу зрелог књижевног израза, богате инвенције и склоности ка фантастици и езотерији.
У другој књизи, Постаја Господња (Алтера, Београд, 1991), ауторка је езотеријску инспирацију претворила у романескно ткиво и тако створила развојни роман са езотеричном темом и снажном сатиром савременог потрошачког друштва. Овај роман преведен је и на енглески језик (The Abyss on Top of the World) и 2009. године објављен у Америци.
Затим следи роман Дно на врху света (DBR Publishing, Београд, 1994), збирка приповедака Пут коже (Српска књижевна задруга, Београд, 1998) за коју је добила награде „Исидора Секулић“ и „Стеван Пешић“. Dелом Јовање – књига о другом постању (Пешић и синови, Београд, 2003), Марица Јосимчевић уврхунила је свој књижевни опус езотеријске прозе. Затим следи збирка кратких прича Двобој на мосту (Utopia, Београд, 2007), драмски првенац Ботаничар (Utopia, Београд, 2011), збирка прича Огледало људског рода (Пешић и синови, Београд, 2013), футуристички роман Плави зденац (Metaphysica, Београд, 2016) и књига записа Кулисе вечности (Metaphysica, Београд, 2020).
Још нема коментара.