Тирцина сликовница

…

Стојим над малим, црним, надгробним спомеником.
Обичан споменик. Скоцкан некако, Једва видљив међу разметљивим „огледалима” породичне моћи и таштине преживелих. На црном мермеру у златотиску, једно презиме и три имена, Ружино, Трудино и Бајино. Три године умирања и крст један, два пута продужаван, да обухвати, да досегне дописана имена.
Чунд асу гробља београдска. Јединствена. Непоновљива. Католкиња, комуниста и Јеврејка, под крстом Православним.
Њих је само љубав везала.
А ја стојим на капији, неодлучна.
Да ли на споменик положити бели љиљан или црвени каранфил или само каменчић из свете земље донет?