Мајстори преваре

… А стари, добри професор беше већ започео своју причу: о Бодлеру, као иувек. И као и увек, и сад је имао негде око шездесет година, и даље беше једнако проћелав, и даље са тамном, проређеном косом и два корпулентна ћосава образа што су се бусала поред ушију. Изнад носа окачене ситне, подебеле округле наочари, кроз које је вечито замишљеним, у даљине одлуталим погледом, препознавао стих из књиге. Ову је увек – па и сад – држао у левој руци, с каракатеристичном реторском позом, којој је сјајно пристајало незаменљиво сиво одело. Ипак, оно најозбиљније на тој иначе дежмекастој прилици, била је спорост којом је причала. Њоме професор Тај и Тај није наизменце клатио рукама. Као да је пловио мислима по најмирнијем подневном мору, он би само повремено, запљуснут каквим пролазним ветром, наједном ватрено викнуо неку идеју, метафору, лајтмотив, дижући значајно у ваздух кажипрст, и онда опет сместа тонуо у непознате, неодгонетљиве амбисе!… (одломак из романа)