Клавир из белог дворца
[…]
Саставни део доживљаја превођења овог романа је и поновна прилика да се удубим у нове догађаје дечјих јунака Ј. Бураија, Тамаша и Шањике Сивела. У овом роману најмање можемо да читамо о несташлуцима дечјих јунака, а много више о свирепостима, ужасним неправдама које су уништавале људске судбине, и чији су очевици, нажалост, била и деца. Деса, која су, преживљавајући грозоте расла и формирала своје личности.
Задатак преводиоца приликом превођења романа Клавир из белог дворца био је да се покуша да сачува Гионов нараторски стил, непосредне и природне гласове јунака, веродостојност дијалога, помоћу којих Гион врло вешто оживљава своје јунаке, па се читаоцу чини да је и он сам присутан, види јунаке и чује њихове дијалоге – не само оних које већпознаје из претходно преведених Гионових омладинских романа, већ и глас сестара Торонтал, Хелмута Шредера, Морнара, Димитрија, Флоре Корниш и ћелавог Миливоја. Било је важно и на српском језику сачувати котрљање честих сложених и вишеструко сложених реченица, као и атмосферу догађаја и сутиација, између осталог, да би сати проведени код сестара Торонтал и за читаоце српске националности били исто тако пријатни као и за наше дечје јунаке, да би и читаоци осећали интензиван мирис и слатко-горак укус чаја од жалфије, који су дечаци више пута пили мрштећи се, али ипак са задовољством, јер су им чак скувале сестре Торонтал, у које су били „заљубљени”.
Јоланка Ковач
Нандор Гион
Гион Нандор, прозни писац, уредник (1941–2002). Студирао је на Одсеку за хунгарологију у Новом Саду. 1963–1993: сарадник, уредник и главни уредник мађарске редакције Радио Новог Сада. 1983–1986: директор Новосадског позоришта. 1979–1982: председник Друштва књижевника Војводине. 2000: постаје редовни члан Мађарске академије уметности.
У својим најпознатијим делима описује суживот Мађара, Срба, Немаца, Јеврјеа у Србобрану и Бачкој. На основу његових дела рађене су позоришне представе, радио-драме, филмови. Добитник је бројних признања. Дела су му преведан на десет језика. Од 2010. године његова родна кућа је претворена у музеј.
Преводи на српски језик:
С ове стране, Нови Сад, 1974;
Није то моје име, Сарајево 1979;
Војник са цветом, Нови Сад, 1983;
Приче из Кегловићеве улице, Нови Сад–Србобран, 2013;
Једноухи човек, Нови Сад–Србобран, 2015;
О мом стрицу и друге приче, Нови Сад–Србобран, 2015;
Приче о старом револверу, Нови Сад–Србобран, 2015;
Анђеоско весеље, Нови Сад–Србобран, 2016;
Корморани се још нису вратили, Нови Сад–Србобран, 2016;
Рафал за једног црног бивола, Нови Сад–Србобран, 2018.












Још нема коментара.