МОЈА ЛЕВА НОГА

Кристи Браун је рођен као жртва церебралне парализе. Ово је његова прича. Он се присећа како се као дете борио да прстом своје леве ноге научи да пише, слика и, коначно, куца на писаћој машини. Управо моћ да конторлише покрете бар једног дела тела омогућила му је улазак у свет уметности, премда на мала врата, или кроз прозорче од кухиње, где је у шестој години живота на поду написао слово А. Тек у седамнаестој години схватио је да би своју способност репродуковања могао да преобрази у стваралачку моћ, и писањем саопшти оно што није могао да каже у непосредном контакту са људима, чак ни онда кад му се говор, захваљујући упорном раду, знатно поправио. Браун је свој медијум на време препознао, и у томе је његова срећа. Зато је и могао да лута од каубојских и детективских прича са морбидним описима, преко оних сентименталних, писаних са становишта жељеног, непроживљеног и неиспуњеног. Покушао је да испише сопствену причу прожету дикенсовским тематским оквирима, сижеом и језиком, и на крају је ипак превео на свој језик, трансформишући Реминесценције ментално дефектног у наоко тако једноставан и тако јасан наслов: Моје лева нога.