За све су крива детињства наша

И шта је наш живот ако није ехо детињства, а тај ехо расте у нашим сећањима и опстојава у огледалу стварности. И баш то детињство у огледалу јесте део стварног намештајског елементаријума чије опипљиве слике тумбамо кроз дневне одаје и распоређујемо их нетремице по нашим емотивним приликама и неприликама. Што више растемо, то више урастамо у неостварене несташлуке свенаших дечјих авантура. Наше одрасле појаве маскиране су детињством – хтели ми то или не да признамо себи самима.

Да, када се осврну све наше особитости, схватамо колико је, које остварених и којекамо неостварених, фантазмагорија остало иза наших рамена.

Милутин Ж. Павлов

У причама ликови остају дубоко људски, често затечени у тренуцима неочекиване, донекле парадоксалне нежности. Сећање и машта мешају грубу стварност са мекоћом неспретно тражене илузије.

Шта писац тиме постиже ако не потврду да обичност наших живота може понекад да се лако претвори у дивна, мала чуда изгубљених љубави?

Милан Тодоров