Јесењи адађо

Песничка имагинација Сунчице Радуловић Торбице обликована је синестезијски, тако да се визуелне, акустичне, тактилне и олфактивне слике уливају једна у другу и творе јединствене чулне утиске. Та врста свеопште отворености и љубави која живи у свим манифестацијама и преображајима може се рећи да је песникињина основа певања и одбрана песништва. Јесењи адађо обележиле су упечатљиве фигуре женског гласа лирског субјекта и њене мајке и баке, што имплицира тројност песничког гласа и манифестацију саме поезије кроз призму античке Тројне богиње, која је одраз женског начела у трима животним добима (младости, зрелости и старости).

Др Јелена Марићевић Балаћ

Доследна свом пантеистичком доживљају природе, песникиња повезује личне доживљаје љубави и радости са променама и процесима у природи, усаглашавајући и на душевној и на духовној равни јединство мисли, слике и речи. У том синестезијском јединству, њени стихови, носе знак поетског дијалога или вишег сагласја између човекове душе и природе, односно неба. Таква врста метафизичке зрелости и одступнице коју песникиња прави од ефемерног, свакодневног и маргиналног, посебно је дошла до изражаја у трећем, завршном циклусу збирке, у којој се држи својеврстан „час цивилизацијске анатомије“, али и антиномије. Почетни лирски штимунг Јесењег адађа крунише се зрелом спознајом света и живота, који се попут зрелих (духовних) плодова стављају пред читаоца. Све је у овој збирци зрело – и мотиви, и мелодија, и ритам, и порука; као и време када се појављује у стваралачкој и животној доби ауторке.

Др Марија Јефтимијевић Михајловић

Збирка песама Јесењи адађо доноси песме које углавном почивају на мотивима православне вере, српске традиције и културе. И у претходним књигама Сунчица Радуловић Торбица негује овакву поезију и она је уз љубавно песништво доминантна код ове ауторке. Што је још важније, родољубива нит у песмама ове песникиње, однос према вери, историјском наслеђу, културном наслеђу, никада није површна, ни прозаична, лишена је кич иконографије и подилажења таблоидним визурама нације и културе. Песме Сунчице Радуловић Торбице у овој књизи одликује снажна емоција, али и дубина промишљања света истовремено. Њене песме су израз чврсте вере у мисију и значај поезије а она је као песникиња спремна да томе служи не обазирући се на јагму, надметања и инстант успехе у песничком свету. Тиме је успела да избори часно и препознатљиво место у савременој српској поезији. С Јесењим адађом она то место и даље успешно брани. У то ће се уверити читаоци ове веома добре песничке књиге.

Мирослав Алексић