ВАРИЈАЦИЈА НЕИЗРЕЦИВОГ

Нит паучине за свилене тајне загубљених књига

Варијације неизрецивог Вјећеслава Берара могу се читати као лагана пародија, додуше меланхолична, готово несавладивог књижевног Вавилона; можда би се могло казати да листањем његових варијација, писаних и овлашним ђонирањем пера, отворено пристајеш и на индикацију драме која траје и која ће трајати, и трајати…

У варијативним трагањима за смислом обележавања сопственог дана, у пуној доколици пресипања дана и ноћи, на дну собне илити уличне чаше, да не мимоиђемо ни вашарске бокале, Тоамна учестало сусреће фаце које успутно, расејано, испуштају торбе из којих испадају маскенбалне ситнице које живот лакирају каквим-таквим смислом; Тоамна је налазач, залазач и поуздани повратни поштар за изгубљено радознале манекене животних циркусарија на трапезној ветрометини дневног шаренила са офуцаним конфетаријама. У том концерту за перо и оркестар читалаца писац са маском Тоамне, у двострукој експозицији, саопштава публици скривеној у мраку, са бине рапсодичне расвете, да мистерија није у приповедачу, него у мистериозном аудиторијуму. Да ли је у тој тмини затурен или загубљен кључ за разумевање жеђи за стварањем, не знам, али наслућујем. Бела арена хартије ће још задуго захтевати крв тинте (штампарске боје).

Свако од нас је помало у души Паролона илити Омбрета са реквизитом коју није мимоишла књишка инвентура, али прах гарантује своје, ако ћемо га с пуном пажњом и библијски ишчитавати. Берар с лакоћом, у личном варијатеу призива антијунаке Виљема Шекспира, онако овлаш, шмирантски разигравајући знане нам лексеме. Добро, није лоше – кад се већ не сумња у сопствену смелост, како би можда рекао већ давно величанствени Винавер.

Колико је Кено комичан, толико је Берар осенчен доколицом и меланхолијом. Отвара нам своје штиво са загонетним осмехом: Изволите се раскомотити. Е, не може то тек тако. Време, по њему, давно се измакло и самим часовничарима. Још мало па нам сајџија неће ни требати. Све је канда склоно тоталном изумирању, урушавању, без права на повратну адресу. Не могу, а да се горко не осмехнем на Берарову констатацију, но, да га парафразирам, мастиљарске сузе по хартији чине мрље које помало подсећају на речи илити отворени одблесак да пауза понекад вреди више него метар тактова. Та ко зна у чијим су све ћутњама закопане кључне књиге вредне по опстанак људске врсте, а уз ћутњу нам се и уклониле са овог света или ће се уклонити.

Маскарада траје, нада се већ преобратила у тихо очајање. Папир и читалац каткад морају свашта да отрпе. Опет она народна вели стрпљен спасен. Свако пажљиво читање неке књиге, стимулише живце, ма те књиге биле енциклопедије илити речници језичких недоумица.

Читајући књигу у којој и ноћ с неба не силази без мердевина, ви застајете пред угланцаним речима и реченицама и обувате их као најлепше ципеле које ће опет, бачене у некад, таворити на неком тавану или сметлишту ситних неспоразума. Но, лајтмотиви се рачвају непредвиђено по романескним ћошковима млађахног Бераровог рукописа. Крај почетка и почетак краја су фине паралеле за мали трактат о књигама које спавају спрам оних наслова који поуздано умеју и да сањају. Варијације неизрецивог су једноставне спрам бомбастих есеја о књижевном стварању или о стваралачком гесту уопште.

Временом све је неверица. Можда не би било лоше да се нађете у огледалу ове књиге, опет, у свакој књизи се нађе и онај давно изгубљени осмех, а можда, можда би било лепо са тим истим слоговима опрати руке или да се, ето, на најбољи јутарњи начин овом истом књигом умијете. Да, за намерног читаоца не постоје случјне књиге ма колико да онај који их чита и сам, верујте ми на реч, постаје случај прочитане књиге. И у најбољим књигама недостају оне праве лековите реченице, али писци и читаоци трагачи за тим лековитим реченицама вазда ће бити присутни и у сну, и ван сна. Уметност је пећински човек зацртаном линијом увео у живот да му та иста уметност у том животу сачува душу, радознало чисту и невину, ван сваког зла. Ваљан разлог за настанак овог рукописа.

У КИКИНДИ, 30. децембра 2013.Милутин Ж. Павлов