Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године
Сећање једног дипломате, 2. допуњено издање
Шифра производа: 31081
Едицијe: Историја, Публицистика
Аутор: Данило Милић
Број страна / Повез / Писмо:
408 / Тврд / Латиница
Димензије: 14 × 21 cm
ИСБН: 978-86-515-2446-5
Година издавања: 2025.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 1,900.00 RSDЦена са попустом:
1,615.00 RSD
Сећање једног дипломате – поглед изнутра на међународне односе
У књизи су фрагменти из мог континуираног и дугогодишњег бављења спољном политиком наше земље и међународним односима. Био сам активни учесник наших међународних активности, у време када је југословенска дипломатија била важан фактор међународних односа.
Седамдесетих година прошлог века је познати канадски Институт за међународну политику оценио да се налазимо на петом месту по утицају на одлуке Уједињених нација, одмах после четири велике силе: САД-а, СССР-а, Велике Британије и Француске.
Овај утицај се задржао кратко време и након Титове смрти, да би после распада СФРЈ нестао. Десетак година смо били под ригорозним санкцијама међународне заједнице – од појединих земља били смо сасвим изоловани, а наше колеге из западних земаља су избегавале и да се поздрављају са нама. Амерички амбасадор у Конакрију, Смит, са којим сам се био спријатељио, ми је са жаљењем саопштио да се са мном више неће ни виђати, нити поздрављати.
После демократских промена, 2000. године, престала је наша изолација и постепено смо постајали равноправни чланови међународне заједнице. Сведени смо на реалну снагу и утицај мале земље од седам милиона становника и ослабљене, унеколико, разрушене привреде, пре свега, од НАТО бомбардовања, чије последице нису још превазиђене. – Аутор
Данило Милић
Данило Милић је рођен на Цетињу, 23. септембра 1936, у грађанској породици, од оца правника и мајке учитељице. Основну школу завршио је на Цетињу, гимнази ју у Јагодини, а Правни факултет у Београду. Био је један од најбољих студената генерације 1954. Дипломирао је јуна 1958.
За време студија био је врло активан у друштвеним организацијама. На првој години студија, септембра 1954, био је изабран за секретара општинског комитета Народне омладине на општини Врачар, пошто је у Јагодини, као матурант, био члан Градског комитета. Касније, био је биран у разна руководства Савеза студената и Савеза комуниста на Универзитету. При крају студија, изабран је за секретара утицајне идеолошке комисије Универзитетског комитета Савеза комуниста, чији је председник био професор Зоран Пјанић, који ће, касније, бити угледни ректор Универзитета.
По завршетку студија, није желео да постане професионални политичар, иако му је тада Милојко Друловић, најутицајнија личност и секретар Универзитетског комитета, предложио да буде секретар једне комисије ЦК СКЈ. Када му је рекао да се спрема за дипломатију, разочарано је закључио да то није за њега, јер дипломата је „уштиркана крагна и празна глава“. Срео га је десетак година касније у ходнику МИП-а, јер се спремао да иде на амбасадорску дужност и подсетио га шта му је рекао о дипломатији, на шта је рекао „немој то никоме да причаш“.
У Институту за међународну политику и привреду, где је почео да ради, али није крио да се спрема за дипломатију, неки дугогодишњи сарадници, као Негосава Петровић и Марија Амброзић, почели су да га ословљавају са „амбасадоре“; требало му је тридесет година да то и постане. Пуних двадесет година се није женио, што је изазивало критике средине и породице.
Оженио је 1981, уочи одласка за Рим, Зорицу Дамић, службеницу „Генекса“. У Риму су добили сина Ненада.
По повратку из Гвинеје, у шездесет петој години, није добио распоред, јер се знало да је противник Милошевићеве унутрашње и спољне политике, што није крио.
После октобарских промена, нови министар, Горан Свилановић, пензионисао га је, као и све друге који су имали шездесет пет година живота и четрдесет годи на радног стажа.
Данас проводи мирне, пензионерске дане, и настоји да буде активан у удружењима пријатељства са појединим афричким земљама, као и у бројним делатностима Музеја афричке уметности, који је постао важан фактор наших односа са афричким континентом.
Још нема коментара.