Сати

Биографија Ерика Сатија, објављена је први пут 1974. године у едицији „Солфеж“. Садашње издање, прегледано и проширено, садржи исцрпан попис музичких дела, нову дискографију и сређену библиографију. „О коме говори овај отужни текст? О познатом Ерику Сатију, пет година пре његове смрти. Без правог пријатеља, без детета. Али славном. У више наврата био је у жижи хронике; тврдоглаво истрајавајући на својим идејама коначно је добио оно што је желео. Дакле, зашто завидети Робинзону на његовом црнцу Петку? Међутим, ни сам се није забављао на свом пустом острву које је представљала његова „кула од слоноваче“, соба у Аркеју у којој је живео двадесет седам година и у коју нико није ушао за време његовог живота. Након његове смрти остали су мрачни прозори, паучина, разно смеће, сакривено испод поклопца раштимованог клавира, гомила прљавштине и угинулих инсеката… У историји музике Сатијева музика је без рода. Зато се одмах препознаје оркестар у ком се кревељи туба, бојажљиво плачу флаута и виолине; одломак фуге, скала, механизам који је на путу ка трећој доби; то је почетак „Параде“: подругљива поезија… Тај усамљеник се потрудио да јавно прикаже своју самоћу: лорњон, брада увијена у шпиц, полуцилиндар, кишобран, узана јакна, веома кратке панталоне и прашњаве доколенице… У боемским круговима, које никада није престао да посећује, овакво „грађанско“ облачење није било примерено; коштало га је поређења са Чаплином… У сваком случају, овакав костим је изражавао више од оригиналног: потребу да буде примећен, препознатљив; спољашњи доказ понизности, али дрске понизности…“ Ан Реј, „Усамљеник у друштву“