Одржана промоција новог романа Срђана Марјановића

А могао сам бити геј, Срђан Марјановић, Прометеј 2023.

пише: Милан Пајевић

„Ми смо једном другом, говорили ви…” (из песме Драгстор)

Како само миришу липе на Цветном тргу, као некад у улици Пролетерских бригада. То ме подсетило на време, када сам станујући у Молеровој 54 (код Павловић) удисао тај слаткасто тежак мирис кроз отворене прозоре моје собе. Био је касни мај и спремали су се испити за јунски рок…

Мало ниже, у књижари Делфи СКЦ, скупљао се неки свет који је своју младост иживео са успоном музичке каријере Срђана Марјановића, кога сам доживљавао као лирског рокера, другојачијег од свих осталих који су пунили сцене домова култура и кошаркашких стадиона на Новом Београду, Карабурми, Врачару, Земуну…

Отишао сам на промоцију из неколико разлога, Срђан је пореклом од ужичких Марјановића, иако рођен у Бања луци 1952, ,мој вршњак. Књигу је објавио Прометеј из Новог Сада, мој издавач у последњих шест година и четири књиге од којих је једна имала два издања (да, у праву сте, Планина која ме је волела). Али није реч о мени. Реч је о књизи А могао сам бити геј Срђана Марјановића. Укратко, пре него што ће се предати писању, декларисан је као „српски кантаутор, гитариста, југословенска звезда рок музике (ја бих рекао пре, акустичне) и добитник значајних награда и признања”.

И као што је стајало у најави, на сцени су се појавили, поменути писац, његов издавач Зоран Колунџија, Пеца Поповић рок критичар, писац и легенда не само београдске већ и екс YU сцене, па да се осмелим, и мислим да нећу погрешити, европске рок и поп културе… Петар Арбутина књижевни критичар, уредник и издавач, је по речима свог колеге, модератора промоције, Зорана Колунџије био, први или такозвани бета читалац Срђанове књиге, може се рећи и рецезент, чији је осврт на њеним корицама. Успут смо сазнали да је и овај, рођени Ужичанин, био издавач прве Срђанове књиге Жице (Службени гласник).

Пеца Поповић (за кога ће Срђан касније рећи да је суштински утицао на његову појаву у музичком свету и свакако каријеру) је поменуо Михајла Пантића и Владимира Пиштала чија се књижевност често дотиче еротике али не у таквој мери као што је то случај са Милићем Вукашиновићем чија је девиза секс, дрога и рок&рол, код Срђана изражена као секс КАФА и рок&рол…Осврнуо се на њихово прво познанство у студију Радио Београда где је Срђан дошао да сними песму коју је послао на омладински фестивал у Суботици 1973. Рекао је да је одмах осетио искреност у изразу и снажну музичку реторику, тако да му је одмах прорекао победу на фестивалу. Онда је говорио о његовој каријери и посебно нагласио његов особени израз који је „одударао“ од рокерског тренда који је „грмео” по сценама бивше нам домовине. Није желео да буде неискрен, рекао је Пеца и додао да цени тај његов став.

Петар Арбутина је подсетио присутне на њихов први сусрет, и прву књигу Жице коју је много раније ,Срђан донео на читање у Службени гласник, доста конзервативног издавача који свој план има за годину дана унапред, али је квалитет његове књиге натерао овог врсног критичара да се потпише као уредник и објави књигу пре планираног рока. Овај познавалац не само српске књижевности већ и рокерске сцене, рекао је да Срђан прави мале границе и то проклетство малих разлика успешно шансоњерско рокерски доводи до краја. „Мудар је онај који је стигао до краја света и схватио да је крај света граница сазнања.” Писац и песник, кантаутор је инвентивац по себи и „док чекате да се нешто деси, схватите на крају да се то већ десило”. Слобода није створена да траје, већ се све време осваја, парафразираћу критичара Арбутину. Своје излагање је завршио констатацијом да је ово књига „дубоке људске и рокереске запитаности”.

Зоран Колунџија је уз опаску да је вођење фирмом пренео на своју ћерку Корану, додао да је ова књига за њега потпуно откровење, далеко од сваке политике издавачке куће Прометеј, али ни он као ни његов колега Арбутина није могао да одоли и ставио као последњи „уреднички потпис” за штампање. Додао је, да су сви у процесу рађања ове књиге, сви учесници од лектора, коректора, преламача, штампара рекли да су књигу прочитали са занимањем и задовољством, уверени да ће књига бити читана. Наслов, о коме је говорио и рецезент, да је предлагао аутору да га промени је остао на његов захтев такав каквим га је он видео, и, по мишљењу Колунџије могао би да привуче разнородну публику јер је ово прича о младости, али посебно и о старости.

Књига је пуна тужних али и веселих ситуација и писац је вешто водио причу уклапајући интриге често на неочекиван начин. „Ово није ’летња’ литература, али је душу дала за читање лети”, завршио је Колунџија свој део излагања.

Срђан се на почетку свог излагања (нећу вам певати, нешто ћу мало говорити) осврнуо на своје судбоносно познанство са Пецом Поповићем уз радио-емисију Вече  са незаборавним Николом Нешковићем. „Суботички фестивал је била тачка од које је све почело!” Песма Тражи ме коју је снимио и послао на конкурс уз Пецину помоћ је не само победила већ и освојила те 1973. године на суботичком фестивалу све награде, али и омогућила снимање првог сингла.

После толико плоча и четири издате књиге, ја више ништа не морам. Радим оно што ми се свиди и што хоћу. После његовог учешћа у жирију на овогодишњем националном такмичењу за српску песму на Евросонгу, схватио је, пратећи иначе годинама ово такмичење, да „99 процената песама имају геј иконографију”. То га је подстакло да напише књигу и направи песму која је прати (дует са Банетом Видаковићем) која је, на његово велико изненађење за кратко време постала хит. Како сам наводи, роман је велика љубавна прича, „јер живот без љубави је дрво без листа или птица без крила”… Роман је, по њему, ипак рокерски. О успешном човеку који се попео на врх.Пробао је све што се пробати дало. Онда се запитао „да ли сам могао да пробам и ’оно друго’ као Елтон Џон или Џорџ Мајкл…” И он се слаже да је књига прича о младости старости.

Живот је онакав, каквог га уредимо а не како га видимо.

Музика није уживање само за оне који слушају већ и за оне који је изводе.

На самом крају, књига се заврши са оним чиме је почела: главни јунак среће касирку којој је посветио песму на почетку, и с њом љубав траје дан-данас, потирући рефрен: Ми смо једно другом увек говорили ви, али нам се нису остварили наши сни…

У разговор са публиком и писцем укључио се његов стари знанац новинар и писац, а испаде и музичар, Вања Булић .

У време када смо стасавали у официрско-милицијским солитерима на Новом Београду, није било блокова, у сваком од улаза солитер је имао свој бенд. Тако сам у једном био ја, у другом Срђан у трећем браћа Јелић који ће касније постати славна YU група… и даље, редом.

Слушао се Радио Луксембург, и млади нису освајали rock&roll, rock&rоll је освајао нас…