Владислава Гордић Петковић о роману Никол Хохолцерове

Никол Хохолцерова, Ова соба се не може појести, Прометеј, 2023.

пише: Владислава Гордић Петковић

„А ја се свега сећам, јер за једну девојку имам превише можданих ћелија“, каже главна јунакиња Тереза, која себе зове „малом сахраном својих родитеља“. Дебитантски роман двадесетчетворогодишње словачке ауторке подигао је велику прашину и уронио у тешку тему: у турбулентну везу тинејџерке и њеног четири деценије старијег професора цртања. Њихово еротско пријатељство отужно је колико и свако одрастање на рачун туђег старења. Тереза није наивна ни преосетљива, али је покорна и пуна ентузијазма: ова сензибилна млада жена тек спознаје емоције и емпатију, покушавајући да свој хаотични свет преточи у прозу на курсу креативног писања. Без обзира на сву интровертност и несналажење, успева да се домогне магистрале животног пута.

Разлике и напетости двоје људи који се чудно воле осете се из прве реченице, чија бизарност преузима функцију сведочења о осипању и нестајању: „Ивану неко чупа косу, неко невидљив“. Овако алегоризована, Иванова старост је најава пораза, и пораз сваке евентуалне најаве нечег животворног или оптимистичног.

Роман Никол Хохолцерове проблематизује све деликатније тематско питање о премладој жени као предмету зреле и чемерне жудње, покреће етичка и поетичка преиспитивања сложених веза љубави, уметности и стварности. Немирна и фрагилна љубав професора и ученице не бежи од поређења са „Лолитом“ Владимира Набокова: увек горка и елегична хамбертовска сањарија, која се не мора окончати стварним злочином, упечатљивије се представља из перспективе савремене словачке Лолите.

Наратив романа је каткад вулгаран и груб, каткад немиран и тужан. Соба се не може појести, али се књига прождире, рекао би неки сладуњави слоган, са задатком да подсети на опору свевременост немогуће и неодрживе љубави.

извор: Nova.rs