Византијске принцезе као српске краљице: Јерина (Ирина) Кантакузин

Једна од загонетнијих личности наше историје. Као што је њен супруг Ђурађ остао у сећању народа као владар-старац, њој је придодат епитет „проклета“. И њена домовина, Византија, после 1000 година пада у власт Турске. Строго узев, ова византијска принцеза и не добија титулу краљице, јер је Србија престала бити краљевина, а убрзо ће престати и да постоји као држава. Како је изгледало бити на престолу у сумраку феудалне државности? Прочитајте текст о последњој великој владајућој породици средњовековне Србије!

Србија и Византија: од подређености ка солидарности

Као што сте могли видети у претходним прилозима, после пропасти немањићке државе почиње ново доба у историји византијско-српских односа. Старих политичких супротности нема више. Напротив, све јачи постаје осећај солидарности та два православна народа на Балкану којима је претила иста судбина (Турци). Стеван Лазаревић није имао наследнике па га је наследио сестрић Ђурађ Бранковић, који је 1429. од цара Јована VIII Палеолога добио титулу деспота. Ђурађ Бранковић оженио се Јерином (Ирином) Кантакузиновом. Можда та женидба Стефановог сестрића стоји у вези са преговорима о савезу против Турака. Али још није могуће рећи у каквој је вези Ђурађева женидба стајала са Стефановом политиком према Византији јер, нажалост, Јеринино порекло остаје још тамно.

Ирина Кантакузин у уметности: нове прилике, нови обичаји

На портретима деспотица има на глави велику круну, а коса јој слободно пада јер је забрађивање избачено у Србији у горњим слојевима већ у XIV веку. У овој ношњи има неке строгости, при којој је одбачено све сувишно. Рекло би се да је овде реч о оргиналном декоративном облику одела који је проистекао из једног рафинованог осећања какво је могла да створи само клима моравске Србије, која је умела да изгради свој стил и свој израз. Она се јавља у орнаментици круна и оковратника где се налазе орнаменти са фресака. У то време за мушкарце је била карактеристична брада и дуга коса што је утицај Византије.

Неке појаве указују на оријентацију ка европској култури. Такви су нпр. печати Бранковића који сви имају изразито западњачки карактер. То је видљиво по стилу мотива, лавова, криновим цветовима и шлему са роговима схваћеним реалистички (а не стилизованим у духу византијских схватања). Такође се то види и по карактеру и функцији печата. Ово се може објаснити тиме што је, и поред оријентације ка Цариграду и Солуну, Мађарска била ближе Србији.

Ирина Кантакузин између историјске и фолклорне истине

Деспотица Јерина је била висока, витка, ситног лица, од доброг византијског рода. Њен брат Тома (негде Ђорђе) Кантакузин руководио је радовима на зидању смедеревске тврђаве, дижући је по узору на Константинопољ чији је облик такође троугаони. У град су узидали пешчар из Велике Плане, камен из порушених римских тврђава Виминацијума, Магрума, Ауреуса, па чак и камене надгробне плоче, због чега је народ мислио да градитеље мора стићи зла коб. Јерина је названа „проклетом” јер ју је народ окривио за све муке и кулуке око зидања Смедерева. Јерину као да је заиста стигла зла коб. Ћерку Мару морала је дати у султанов харем. Два сина – Гргура и Стефана – Турци су јој ослепели, а после смрти деспота Стефана, трећи син Лазар ју је отерао из Смедерева и највероватније отровао у руднику где се била склонила.

Лазар је био ожењен Јеленом Палеолог, која је чак за неко време имала и фактичну владавину над деспотовином.

(Извор: Лука Мичета, Немањићи)

Ауторка текста: Јелена Загорац