Талас среће: Петер Хандке о процесу писања

Аустријски књижевник и добитник Нобелове награде, Петер Хандке, чија смо дела Поподне писца и Још једанпут за Тукидида објавили у едицији Река, у разговору који је водио са Адамом Смитом, главним научним саветником Нобел медије, осврнуо се на своје стваралаштво. Описао је осећај необјашњивом миру који га обузима када ради на , признао је да осећа потребу за још једним преображајем и открио је на који начин му писање доноси највеће испуњење. Његове речи могу се читати као корисни савети свима који стварају.

О процесу писања

Почнем са осећајем, сликама, ритмом. Понекад имам причу коју желим да испричам, али током писања се увек догоди трансформација. То ме одржава живим. Сањарење… Пре него што почнем да пишем, сањарим о књизи, о путовању, експедицији. Тако ми се понекад оно што сам написао, на крају дана, када завршим све, врати као неко чудно море. То је баш леп осећај. Понекад се писање врати као талас, талас среће. Понекад, не увек!

О креативној блокади

Имао сам један дуг период, пре него што сам почео да пишем мени најдражу књигу „Спори повратак кући”… У том периоду кризе постојао је кратак тренутак кад сам рекао себи: „Ни у чему ниси успео, сад је крај“. Имао сам 36 година, оставио сам дете да бих написао дугу причу коју сам имао у срцу већ неколико година. После прве реченице све се променило. Кратка реченица је постала веома дуга. После првог дана сам рекао себи да је крај, али следећег дана сам само наставио да пишем.

О језику и улози књижевности у друштву

Језик је постао прљав, сасвим прљав. То је парадокс, у овом прљавом језику данашњице налази се најчистија људска душа, али само у књижевности је можете пронаћи. Ја сам критичан човек, али не желим да будем критичан у писању, када пишем, критичар је негде позади, нема мишљења, само слике и осећаји.

О надимку „писац периферије”

Све је створено да буде уништено… Дуго времена то јесте била периферија. Добро се осећам у улози истраживача периферије. Данас, у мојим годинама, морам да се предам некој врсти преображаја, сваки писац то мора да учини, да се преда… да то проживи у свом животу. Не постоји идеологија периферије. То сам једноставно осећао, и желео сам да поделим то са другима.

О проналаску мира у писању

Понекад ми читаоци говоре о томе шта су прочитали у мојим књигама, а ја се тога уопште не сећам. Изненадим се када ми цитирају нешто, а ја им кажем – није то игра – заиста се не сећам да сам то написао. Пишем у другим ситуацијама, у другом контексту… Али у глави сам миран, бистар. Никада нисам мирнији него кад пишем. Када сам у „проблему“ који текст носи, а волим такве проблеме, и када уђем у његов ритам, тада постајем тих, тиши него икада у свакодневном животу.