Наши аутори препоручују

Шта да читам овог лета?

Ако тражиш одговор на питање Шта да читам овог лета?, овај текст до тебе стиже у право време. Питали смо наше ауторе да препоруче један наслов из едиције Река који је на њих оставио најјачи утисак. 

Пронаћи ћеш један приручник за безусловну љубав и родитељство, књижевност која те тера да мислиш у време када сви штанцају текстове… Сазнаћеш где те чека ултимативна борба са гусаном и шта да прочиташ ако ти је потребно нешто нежно и меко.

Да почнемо…

Дубравка Ребић препоручује роман Бунтовница у сенци Нађе Тешић

Водећи дневник читања схватила сам да су моји омиљени романи писани из угла детета и смештени у предратне, ратне и послератне године у Југославији. Али мање је важно зашто сам таква каква сам, а много више до каквих текстова са тим сензибилитетом стижем.

„Бунтовница у сенци“ Нађе Тешић породична је прича смештена у Ужице, раних педесетих година двадесетог века. Језиком домишљатог и духовитог детета, главна јунакиња нас води кроз борбе старих и нових вредности које постају део свакодневице њених суграђана. Она се побуњује против друштвених норми, своје ауторитативне и егоцентричне мајке, али и против паланачког менталитета којим је окружена.

Поред тога што је одлична списатељица, Нађа Тешић је била велика фаца. Универзитетска професорка, активисткиња и револуционарка. Опробала се и као глумица у филму који носи њено име „Нађа у Паризу“.

Живела је у Ужицу, Чикагу, на Куби у Њујорку и у Паризу где је на Сорбони докторирала на тези о Прусту. Учествовала је на студентским протестима против рата у Вијетнаму и залагала се за интересе Србије 1999. године.

Једном приликом је изјавила да треба живети живот, написати књигу и родити дете. Поверовала сам јој.

M.u.s.t.  r.e.a.d.

Наташа Смирнов препоручује роман Александра Танурџића Уста ми пуна вишања

„Уста ми пуна вишања“ сам читала два пута, на истом месту, једној каменитој плажи, са годину дана размака. Први пут сам доживела само мрак и мало псовала аутора. Други пут сам уживала у језику.

Ово је једна изразито “српска књига”, и као преводилац сам помислила како би баш био изазов превести је на енглески. Прича тече и можете остати на том површинском нивоу дивљења одлично изграђеним ликовима и маестралном развоју заплета. Или можете да се посветите речима и ископате пажљиво упаковане животне истине, које ће остати с вама заувек.

Књижевност која вас тера да мислите, није ли то нешто драгоцено у данашње време штанцања текстова?

Препоруку бих допунила цитатом: „Само пријатељима можемо захвалити на самоћи, и себи на пријатељима.“

Александар Танурџић препоручује роман Ричарда Русоа Озбиљан човек

Овог маја предлажем да будемо мало неозбиљни, а како, најбоље ће нам рећи „Озбиљан човек“. Уз ову променљиву временску прогнозу највише ће нам пријати цинични хумор Хенрија Девероа Млађег, који кроз хумор и озбиљно шегачење, не мењајући израз лица (ово можда не пише, али се тако доживљава) свима говори шта стварно мисли и то се апсолутно никоме не допада.

Сав цинизам академског света, коме и сам припада, питања родитељства (отац је две ћерке) опржиће својим хумором, па од болнице до, логично, затвора, проћи интересантан пут до крајњег циља – тоалета. Не заборавимо – ултимативна борба са гусаном, биће прави читалачки призор. Обећавам – све има смисла. Јавите ми утиске…

Милица Делић препоручује Поподне Писца  Петера Хандкеа

Ко год се икада прихватио писања схвативши баратање речима својом неминовношћу, својом нужношћу, требало би да обрати пажњу на Хандкеову књижицу Поподне писца.

Ова мала књига, или текст о писању, не само да носи апсолутно генијалан и вишезначан наслов, него је и право мало благо за свакога ко пише или само чита и труди се да разуме природу једног писца. Читајући Хандкеа, једног од највећих живих писаца, истовремено добијате нешто од вендерсовске атмосфере бескрајног лутања и сталног измицања онога за чим се трага.

Поподне писца се може односити и на суочавање писца са ограничењима своје креативности и са страхом од празног папира, што дивно илуструје увођење преводиочеве појаве пред крај Хандкеовог текста, тог „бившег писца“, „писца у страху“, који се преводећи реченице другог писца осећа на сигурном сада као саучесник а не више у главној улози.

Поподне писца је, свакако део дана који писац проводи тумарајући градом, посматрајући живот око себе, сусрећући се са читаоцима, „тим противницима књига“. Тај део дана, иако није проведен у писању, ипак потврђује писца као Писца, и ми лако уочавамо да је његова перцепција другачија од перцепције „обичног човека“. Писац је осетљив. Он је у сталном судару са другим бићем или појавом и спознајом да овом свету он никада не може припадати. Он је и у сталном дисбалансу између самоуверености због свога дара и несигурности у свој дар.

На крају, Хандке је овде и духовит, јер који се писац и сам није нашалио на свој рачун очајавајући због тога што је наједном „заборавио језик“ и што је можда још само „глумац те улоге писца“.

Корана Боровић препоручује Загрљај ветрова Елен Дорион

Док нам преводитељка књиге „Загрљај ветрова“, Љиљана Матић, није скренула пажњу на дела ове познате и признате канадске књижевнице, чија дела се изучавају на катедрама енглеске књижевности широм света, морам да признам да нисам чула за њу.

Бескрајно сам уживала у медитативној прози Елен Дорион коју је тешко жанровски одредити, али која је мом сентименту веома пријала. Реченице теку попут воде, а у њима су дубока филозофска разматрања међуљудских односа. Посебно оних између мајки и кћерки, али и партнерских, пријатељских… Имала сам утисак да песникиња савршено артикулише моја сопствена размишљања, да ми, такорећи, чита мисли, и све то уклапа у савршени лирски израз.

Ову књигу волим да препоручим онима којима је потребно нешто нежно и меко, нешто у чему могу да пронађу утеху – као када се у предвечерје кишног мајског дана небо најзад разведри.

Препоруку бих завршила овим одломком о пријатељима:

Не могу да одустанем, да се одрекнем покушаја да стигнем на другу обалу, – нисам сама. Пријатељ.ица ме прати, не испушта ме из вида, не избацује ме из срца.

Пружа, као руку, висећи мост између обала, показује прстом невидљиву светлост, додирује бол и ублажава га, дотиче бол и умањује га. Двоје их је, четворо их је, па шесторо, сведоче о ведрини која може да избије из таме, о покрету који пролази кроз невидљиво; ускоро ће их бити више од петнаесторо око стола где ће прослављати поновно отпочињање живота, увек могућих пролећа.