Годишњица рођења војводе Вука

На данашњи дан рођен је војвода Вук

 

Потпуковник Војин Поповић, ратник, командир и командант у многим биткама за слободу Србије, рођен је у Сјеници, од оца Алексе и мајке Стане 9. децембра 1881. године, а храбро погинуо на челу својих добровољаца у одсудном боју на кајмакчаланском масиву Груништу 29. новембра 1916. године.

Због турског терора породица Поповић убрзо након његовог рођења напушта Сјеницу и сели се у Крагујевац где је Војин одрастао. Сећање на догађај због ког је напустио родно место, пратиће га до краја живота и снажно утицати на формирање његовог карактера.
Немиран дух и урођену ратоборност дечак Војин нарочито је испољавао у играма с вршњацима у крагујевачкој Палилули и другим крајевима вароши, нарочито против ратоборних Сушићана. Убрзо је у свим дечјим чаркама постао предводник групе. Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним животом, готов да пркоси и јачима од себе, он је у сударима био права напаст за противнике мада је био мањи од многих. Тада је и добио надимак Воја-Туре, а приликом тих уличних туча и борби, барем по каснијим причама, најчешће се могло чути „Бежите, иде Воја Туре“.

О детињству Војина Поповића остало је забележено сећање његовог побратима, војног лекара др Павла Туцаковића новинару „Политике” пред Поповићеву државну сахрану у Београду:

Војин је пошао у школу слабо одевен, бос. Становали су на Младеновачком друму у једној трошној кућици. Предњи део ове кућице заузимала је једна опанчарска радња. Уштављене коже страшно су заударале кад упече сунце. Позади у соби и кухињици, становали су Вукови родитељи са децом. Детињство Вуково, од самог рођења, почело је у највећој беди. Отац је имао малу надницу. Често се ни хлеба у кући није имало. Дом је оскудевао и у другим потрепштинама. Међутим, у њиховом дому никада није могла да се чује груба реч, свађа или роптање. Алекса је био тих и миран, Стана такође. И деца су примали сва та родитељска обележја. Први дани школовања донели су Вуку разочарање. Он никако није могао да поднесе школску стегу, скамлије, тишину, премда је био тих и повучен, по природи… Вук је још у десетој години био необично снажан, као од туча саливен. Раста је био малог. Лепушкаст и румен у лицу.

По завршетку војне школе, 1901. године, пешадијски потпоручник Војин Поповић, постављен је за водника 18. пешадијског пука, да би годину дана касније затражио премештај у 19. пешадијски пук, што је прихваћено.
Своје ратно име – војвода Вук, које је добио током четовања, пратиће га до краја живота, док ће припадност његовим јединицама (четници војводе Вука) обезбедити и посебан углед у војсци.
Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против Турака на Челопеку и Козјаку.
Након што је изабран за војводу, Вук је објединио све српске четничке јединице и научио их да делују синхронизовано, што до тада није био случај. Као школован официр, слао је мање чете у брзе нападе, како би одвукли пажњу непријатељима од главне чете, која је обично ударала на друго место и правила пометњу. Био је невероватно строг, тачан и прецизан. Од својих војника је тражио много, често и превише, а и сам је тако поступао. Водио је рачуна о свему, понајвише да његови војници буду честити и вољени од стране народа.

Након младотурске револуције враћа се у Београд. Због ратничких успеха стекао је велику популарност у престоници. Као члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, био је чувар њеног архива.

Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. У Кумановској бици, је већ првог дана, Вуков одред заједно са Седмим пешадијским пуком, одолео нападу главнине турских снага. Наступао је и као претходница Коњичке дивизије под командом кнеза Арсена Карађорђевића, најодликованијег официра у историји Србије. Заједно са четницима Василија Трбића борио се успешно у кланцима планине Бабуне, након чега су ушли у Велес. У Другом балканском рату командовао је Добровољачким одредом. Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука. „Борбе су трајале свакодневно, често су на добро утврђен митраљез, нападали четници са бомбама, док је ноћ доносила борбе ножевима…”

Легендарни командант војвода Вук погинуо је 29. новембра 1916. на Груништу. Војници су га донели на носилима и фотографисали се са њим, али су његово тело подигли испред фотоапарата, јер ни мртав не заслужује да лежи. Званична верзија каже да је након борбе, лакше рањеног војводу Вука убио повређени бугарски војник метком у срце. Постхумно је унапређен у чин пуковника. Сахрањен је на Зејтинлику, али је након рата његово тело пренето у Београд, где и данас почива.

Споменик војводи Вуку налази се у Београду у парку на Топличином венцу.
Аутор скулптуре из 1922. године је вајар Ђорђе Јовановић. Споменик је постављен тек 1936. године.

 

Извор: Војвода Вук – ратника легенда; Ратници Црне руке – бесмртна претходница