Годишњица крунисања Стефана Првовенчаног

Наследник Немањин, његов син Стефан „типични човек средњег века” – који ће се такође замонашити „у последњим тренуцима” са именом монах Симон – како каже чешки историчар Константин Јиричек, „био је мудар и даровит човек, васпитаван у византијском духу, притом окретан дипломата и обазрив војсковођа, свакако један од најдаровитијих људи међу Немањићима”.

Стефан Немањић на српском трону

После тридесет и седам година владања, Немања је, на Благовести 25. марта 1196. године, сабрао синове и племство код Петрове цркве у Расу, у близини свог двора и манастира Светог Ђорђа, на сабор на коме се одрекао престола. Немања је одлучио да власт преда сину Стефану.
Нови српски велики жупан Стефан Немањић био је изузетна личност, „васпитаван доброј вери и савршен у побожности, никада се није уздао у своју силу но у силу Бога отачаскога, коме испрва би предан од самог оца свога, његовом заповешћу по речи Господњој”, сведочи Доментијан.

Крунисање краља свих српских земаља – Стефана Немањића

До 1204. године српске државне и црквене амбиције решаване су у оквирима Византије – једине хришћанске силе која је од Римског царства наследила двоструки ауторитет: додељивања секуларних, владарских титула и верске аутономије.
Женидба српског великог жупана Стефана Немањића Венецијанком Аном Дандоло била је у потпуном складу са доминантним политичким односима и амбицијама времена. Штавише, био је то изузетан спољно-политички потез и велики успех тадашње српске дипломатије. Стефан и Ана венчали су се током прве половине 1217. године. Преговори о женидби Стефана унуком Енрика Дандоло текли су веома брзо.

Лепа иако не више млада Венецијанка, засута бисерима по златној коси, са великом пратњом, пловила је, ускоро, на раскошној галији, уз суро стење зетских обала.
Милош Црњански

Поетски али и са историјском прецизношћу Црњански пише о крунисању Стефановом:

Са женом и њеним замамним причама о Венецији, Стефан је удисао и жудњу за краљевским венцем. Жена га је вукла не само на запад, у окриље Венеције, него и у крило латинске цркве, под заштитничку руку папе.

Краљица Ана Дандоло је у браку са Стефаном Првовенчаним провела дванаест година, родивши му синове Уроша I, краља Србије (1243–1276), и Предислава, потоњег трећег архиепископа српскога Саву II (1263–1271). Ану Дандоло, као ни њеног сина Уроша I, српска црква није прогласила светитељима. Прва краљица из дома Немањића није умрла као монахиња већ као владарка. Била је уз мужа када је био тешко болестан све до његове смрти 1228. године. Када је њен син Урош постао кеаљм остала је у Србији, поштована од свих.

1217. године угарски краљ Андрија II испловио је из Сплита ка Палестини у Пети крсташкин рат што је Стефан искористио и одмах упутио изасланика папи Хонорију II са молбом да добије краљевску круну, на шта је папа a latere suo упутио легата, који је крунисао Стефан и учинио га „први краљем земље”.
У Расу, у цркви Светог Петра и Павла, чином крунисања Стефана Немањића „успостављена је Српска краљевина или Краљевина Рашка, како се често та држава назива у латинским изворима католичког света”.

текст преузет из књиге: Немањићи – биографија