Годишњица мировног споразума САД и Немачке

Улазак САД у Први светски рат

Када је избио Први светски рат 1914. године јавно мњење у Сједињеним Америчким Државама било је против учешћа. Председник из редова демократа Вудро Вилсон није желео да прекида програм унутрашњих реформи због уласка у неку војну авантуру. Док су САД биле неутралне то им је доносило велику економску корист. Убрзо се јавила подела међу Американцима по питању уласка у рат: док је већина британског порекла била за учешће, они који су били немачког, ирског или скандинавског порекла били су изолационисти за неутралност.

Чланице Антанте су куповале разне производе у САД и до 1917. године извоз је повећан чак четири пута. До 1914. године САД су биле економски зависне од европских банака али током рата се ситуација преокренула јер су Британија и Француска биле задуживане у америчким банкама. Пораз Антанте би значајно угрозио америчке економске интересе јер ако би се обуставила трговина са савезницима и исплата ратних дугова вероватно би дошло до велике економске кризе.

Подморнички рат

Од стране Немачке започет је подморнички рат фебруара 1915. године усмерен на потапање британских бродова који су превозили оружје и муницију из САД. Циљ је био оштетити Велику Британију што је више могуће и надати се да неће доћи до отвореног ангажовања Американаца у рату. Неретко су ипак страдали амерички држављани. Немачке подморнице су потопиле путнички брод Лузитанија 1915. године и том приликом страдало је чак 128 Американаца.

Током 1916. године подморнички рат је прекинут због претње САД да ће обуставити дипломатске односе са Немачком. Немци су улагали новац у пропаганду широм САД током неутралности али није имала значајне резултате јер су Американци све више били за улазак у рат на страни сила Антанте. Немачки агенти су покретали штрајкове и саботаже у америчким фабрикама али су често били откривани.

Немачка је прогласила неограничени подморнички рат фебруара 1917. године који је довео до још већих потапања трговачких бродова. Наношене су велике штете савезничком снабдевању али су ипак савезници системом конвоја одбранили уз помоћ ратних бродова значајне испоруке. Током марта 1917. године потопљено је седам америчких бродова и страдало је 25 Американаца. Немачка се све више повезивала са Мексиком и обећавала помоћ ако поведе борбу за припајање Тексаса, Новог Мексика и Аризоне.

САД улази у рат

Председник Вудро Вилсон је послао поруку Конгресу да је време за улазак у рат. У оба дома, Сенату и Представничком дому огромним већинама изгласано је одобрење за учешће у рату које је почело 6. априла 1917. године објавом рата Немачкој. Исто су учиниле Бразил, Куба, Панама, Костарика, Никарагва, Хондурас, Гватемала и Кина. Монроова доктрина формулисана 1823. године која је подразумевала да се европске силе неће мешати у послове америчког континента док су се САД обавезале да неће интервенисати на европском напуштена је. Почео је период наметања САД као светске силе.

 

Учешће у рату

Планови су рађени под претпоставком да ће рат трајати до краја 1919. године и тек на јесен 1918. године САД су улазиле значајније у битку. Мобилисано је четири пута више војника него што је заиста било потребно, утрошене су огромне суме новца на ратне бродове и опрему која није употребљена. Највећи допринос победи савезника је у суштини остао економски. Појачана је антинемачка пропаганда широм државе коју је предводио Џорџ Крил на челу Комитета за јавне информације. Немци су памфлетима и јавним говорима оптуживани да су започели рат и починили огромна зверства. Немачка књижевност и музика су такође били на мети па су књиге на немачком језику јавно спаљиване. Настава немачког језика у школама је обустављена а новине на немачком језику се више нису штампале. Законом о шпијунажи јуна 1917. године биле су предвиђене казне за оне који дају нелојалне изјаве. Годину дана касније појачан је Законом о побунама који су на крају доводили до хапшења преко хиљаду људи. Људи досељени из Немачке и Аустроугарске посматрани су као непријатељски странци. Најмања сумња је била довољна за њихово хапшење и интернирање.

Иступањем Русије након револуције из рата 1918. године Немци су могли груписати снаге против западних сила. У Француској је било свега 300.000 америчких војника али је током пролећа тај број на месечном нивоу увећан дупло што је допринело да немачки продори не буду претерано велики. Подморнички рат од стране Немачке је још више појачан и скоро је извојевана победа. Тек током лета 1918. године британска и америчка флота постале су надмоћне. До јесени је милион америчких војника учествовало на фронту. Победе северно од Вердена које су савезници извојевали биле су пре свега америчком заслугом. Док су Британци водили борбе на Соми а Французи у долини Оазе Американци су успели да заузму немачку тврђаву Сент-Михиел под командом Џона Першинга. Напредовање савезника на Солунском фронту је довело до тога да се током октобра и новембра 1918. године непријатељ панично повлачио свуда. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра а Немачка 11. новембра чиме је Први светски рат био завршен. Да САД нису ушле у рат постојала је могућност да би Велика Британија и Француска била поражене, погрешан потез Немачке везано за подморнички рат је довео до њеног пораза.

Версајска мировна конференција

Вудро Вилсон је прокламовао 14 тачака почетком 1918. године које су подразумевале искључење тајне дипломатије, слободу пловидбе и трговине, ослобађање окупираних територије, самоопредељење и оснивање међународне организације. Немачка влада је током већ током октобра 1918. године пристала на склапање мира на основу 14 тачака. Британија и Француска нису хтеле да пристану на слободу мора и тражиле су да Немачка плати репарације због штете над цивилима. Мировна конференција одржана је у Паризу од 18. јануара 1919. до 21. јануара 1920. године у дворцу Версај.

Силе победнице представљали су Вудро Вилсон (САД), Дејвид Лојд Џорџ (Велика Британија), Жорж Клемансо (Француска), Виторио Орландо (Италија). Први део конференције је пратио тежње председника Вудроа Вилсона да се формира Друштво народа (претече данашњих Уједињених нација) и то је трајало до априла 1919. године. Председник Вилсон је био убеђен да ће Сенат ратификовати споразум иако су републиканци преузели контролу над оба дома Конгреса после избора 1918. и најавили да неће подржати оснивање Друштва народа. Уговор којим би било основано базирало се обећању држава да ће све спорове решавати на миран начин и бранити једна другу од агресије.

Супротни ставови Вилсона и Клемансоа

Други део конференције био је посвећен припреми мировног споразума са пораженом Немачком. Вилсон је често имао супротности са француским представником Жоржом Клемансом у виђењу мировног споразума који би требало склопити са Немачком. Залагао се за правични уговор који би задовољио обе стране док је Клемансо био убеђен да никакав правични уговор неће задовољити Немачку која ће увек имати тежњу да влада Европом.

Неслагања су постојала и око плаћања ратних репарације, извођења ратних злочинаца пред суд као и око питања чланства Немачке у Друштву народа које није одобрено. Мировни споразум између сила победница и Немачке је потписан 28. јуна 1919. године. Алзас и Лорена враћени су Француској а делови територија Немачке припали Белгији, Данској, Чехословачкој и Пољској. Сарска област је била под контролом Друштва народа. Источна обала Рајне је демилитаризована у дубини од 50 километара а савезничке трупе су требале наредних 15 година да држе под окупацијом Рајнску област. Немачка је морала да плати ратну одштету и буде ограничена на 100.000 војника.

 

 

Током јула 1919. године започета је дебата у Сенату око ратификације мировног споразума потписаног са Немачком. Дошло је до поделе на три дела, демократе које су биле за ратификацију, изолационисте које су предводили Вилијем Е. Борах и Хирам Џексон, републиканце који су већином били за ратификацију уз извесне резерве по питању Друштва народа. Сматрали су да САД не треба да ограниче своју слободу обавезом да увек спроводе санкције против агресора.

Желели су да на тај начин подигну углед Сената и нанесу штету председнику Вилсону и Демократској странци. Спољнополитички одбор предложио јер ратификацију уз измене да се економске или војне санкције против агресора могу спроводити само уз одобрење Конгреса са могућношћу тумачења Монроове доктрине. Вилсон је сугерисао демократама да гласају против оваквих измена јер би то значајно ослабило Друштво народа.

Није било могуће обезбедити двотрећинску већину за ратификовање било које верзије споразума. Последњим гласањем марта 1920. године била је скоро одобрена ратификација са 45 гласова према 35 али је недостајало још седам гласова. Мала група изолациониста је блокирала ратификацију што је довело до тога да САД и Немачка формално буду у рату све до лета 1921. године.

 

Победа изолационизма

Демократе су кандидовале за председника Џемса А. Кокса и потпредседника Френклина Д. Рузвелта. Инсистирали су на безусловном приступању Друштву народа док су републиканци већином били и даље против. Они су кандидовали Ворена Г. Хардинга који је убедљиво победио на изборима. Победа изолационизма је означавала разочарење америчког народа у резултате уласка у Први светски рат и враћало се на позицију неутралности.

Председник Хардинг је 1921. године одбацио учешће САД у раду Друштва народа које је основано америчком иницијативом. Друштво народа као велика Вилсонова замисао да решава међудржавне спорове мирним путем је испало бесадржајни аранжман. Постојало је одједном велико непријатељство према Британцима и Французима и виђене су све европске силе као похлепне и империјалистичке. Одбацивало се неко будуће ангажовање у сукобима европских сила и тражило развијање цивилизације у својим границама.

Споразум САД и Немачке

Споразум је клопљен 25. августа 1921. године у Берлину којим су обновљени пријатељски односи САД и Немачке од пре избијања рата. У тексту се позивао на Версајски мировни споразум из 1919. године који није био ратификован у Сенату као и на резолуцију Конгреса од јула 1921. године коју је потписао председник Хардинг која је прокламовала завршетак рата. Потврђена је ограниченост немачке војске на 100.000 војника. Немачкој је било забрањено да ангажује своју војску у било којем облику ван своје територије. Потврђена је и демилитаризација дуж реке Рајне дубином 50 километара на немачкој територији.

Градња ратних бродова је ограничена док су конструкције нових подморница у потпуности забрањене. Слобода трговине је у потпуности успостављена и Немачка није могла уводити било каква ограничења на кретање робе. Ратификација споразума је извршена новембра 1921. године. Сарадња која се градила између две државе није била под контролом Друштва народа док је Немачкој омогућено олакшано плаћање ратних репарација САД што је посебно дефинисано годину дана касније кроз формирање мешовите комисије. Председник Хардинг је током 1922. године повукао америчке окупационе трупе из Рајнске области. Наредне године Сенат САД је одбио предлог којим се тражило приступање Међународном суду правде.

 

Значај

Европске силе су биле подељене на оне које су задовољне Версајским уговором (Велика Британија и Француска) и оне које траже његову ревизију (Немачка, Аустрија, Мађарска, Италија). Немачка је имала потенцијал да влада читавом Европом и свесна тога није напуштала ту идеју. То су могле спречити само САД подршком Великој Британији и Француској која је двадесетих година била све мања. Друштво народа као наднационални орган није било нарочито успешно јер управо САД као иницијатори његовог оснивања нису биле члан. Французи су због стања несигурности одбацивали ревизије Версајског уговора што је допринело успону нациста у Немачкој.

 

Литература

• Оливер Јанц, 14. Велики рат, Нови Сад: Прометеј, 2014.
• Лучијан Боја, Први светски рат, Контроверзе, парадокси, реинтерпретације, Нови Сад: Прометеј, 2015.
• Ђорђе Ђурић, Србија у Првом светском рату, Илустрована хронологија, Нови Сад: Прометеј, 2014.
• Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd: Rad, 1985.
• Filip Dženkins, Istorija Sjedinjenih Država, Beograd: Filip Višnjić, 2002.
• https://openlibrary.org/books/OL15102083M/Treaty_of_peace_with_Germany.

Аутор текста: Страхиња Вученовић