Годишњица смрти деспота Стефана Лазаревића

У српској средњовековној историји било је краљева и царева из династије Немањића, који се памте као добри и успешни владари, знаменити ратници и освајачи, али се деспот Стефан Лазаревић, потомак светородне лозе по мајци кнегињи Милици и син кнеза Лазара, без сумње издваја међу свима. Рођен је 1377. године у Крушевачком граду, а упокојио се 19. јула 1427. године у месту Главици код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине.
Мудар државник и вешт дипломата, писац и преводилац, чувени ратник и витез средњег века, најславнији је и јединствен у прошлости српског народа.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић владао је до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који је 1405. сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

Лик и дело Стефана Лазаревића најпотпуније и најпрецизније је дато у Животу деспота Стефана Лазаревића. Живећи на деспотовом двору у Београду и у манастиру Ресави, Константин Филозоф је могао изблиза да прати Стефанов живот, почевши од раног детињства до података о деспотовом боловању и смрти (19. јула 1427. у пет часова) и предаји престола сестрићу Ђурђу Бранковићу.

„Било у стварима ратовања и борбе и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и другима показиваше. У свему овоме био је савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а беседама изванредан, као нико дотле, и беше као Соломон…”

Константин Филозоф

Богат књижевни и преводилачки рад (Натпис на мраморном стубу на Косову, Надгробно ридање за кнезом Лазаром, Слово љубве, Повеља манастиру Милешеви, Повеља манастиру Хиландару, Повеља граду Београду, Повеља манастирима Тисмани и Водици, Закон о рудницима), дела изузетне литерарне вредности издвајају с разлогом деспота Стефана међу писцима српског средњег века. Мудар и способан владар, чија је држава била боље организована но у време пре Косовске битке, сјајно се сналазио међу Турцима и Угрима, и у тадашњем свету уживао врло велики углед. Пленио је и својим ратничким способностима и био цењен и веома поштован међу европским витезовима XV века. Витез и књижевник, деспот Стефан Лазаревић спада међу најзначајније српске владаре и историјске личности уопште.

Кивот са посмртним остацима деспота Стефана Лазаревића налази се у његовој задужбини, манастиру Ресави, данас познатијем као манастир Манасија.

Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
„Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу”.

Слово љубве

Литература: Грех и казна божија