Србија и Први светски рат
Узурпатори неба
Шифра производа: 00931
Едицијe: Тајанствена тачка
Аутор: Миодраг Павловић
Број страна / Повез / Писмо:
111 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 11 × 18 cm
ИСБН: 978-86-7639-492-x
Година издавања: 2000.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 450.00 RSDЦена са попустом:
382.50 RSD
На самом почетку књиге успона и сећања на пошасти Другог светског рата, на Београд под бомбама, на бежанију, избеглиштво, живот на селу и Београд под Немцима, поставиће се готово драматично питање о моћи сведочења, могућности памћења, сагледавања и уочавања.
Да ли рат посматран очима детета или дечака указује као нешто детињасто, инфантилно? И убедљив одговор, потпуна негација и одрицање, јер без сумње да се свест напреже и са муком прима у себе нешто тако огромно као што је савремени рат. И констатација, тако сурово истинита, која у битноме одређује нашу оптику, нашу немогућност и крхкост памћења.
Тог 6. априла 1941. године Београд је засипан бомбама које руше, убијају, распаљују ватре и односе људске животе. Тешко је, каже писац Узурпатора неба, сместити величину тог сатанског урнебеса у свест и наменити слику свом сећању. Грмео је моторизовани Сатанаило, а од богојављенске заштите није се видело ништа: ниједан прст се није испречио да нас заштити. И ниско надлетали, готово изнад самих кровова, врапци погађачи, они који су узурпирали право да почупају туђе животе. У свести дечака јавила се спасоносна идеја о бежанији, потреби да се буде негде другде, а са погледом на Београд у пламену и диму у свест је продрла јасноћа избеглиштва.
Тако је почео да се одвија живот у вихору рата, по окупацијским данима, потуцање и путовање од села до села, од места до места, жеља да се буде негде друге, болно схватање да те драгости и другдине заправо нема, живот на селу, повратак у Београд оног тренутка када је из крви нестајао отров који настаје из осећања бескућниства, прича о опсади, одвођењу Јевреја, смрти песника Радомира Продановића и његове породице, савезничком бомбардовању Београда и бици за ослобођење Београда.
У тринаест опсесивних, лирских слика, кроз призму дечачких сећања, узбурканост прелудијума и фуга , кроз оптику сећања, болних успомена, филтер осећања, испричана је узбудљива прича о једном времену зла, времену уочавања и одрастања, успостављању идентитета.
Ф.Петриновић
Миодраг Павловић
Миодраг Павловић је рођен 28. новембра 1928. године у Новом Саду. Основну и средњу школу, као и Медицински факултет похађао је у Београду до 1954. године. Кратко је радио као лекар јер се одлучио до краја живота посветити писању и књижевном раду.
Прву збирку песама „87 песама“ објавио је 1952. године, а увеликo је утицала на његово књижевно стваралаштво и животно опредељење. Збирка се такође сматра и једном од прекретница у савременој поезији. Својим стваралаштвом је преузео водеће место у савременој српској поезији и постао један од најутицајних песника послератне српске књижевности.
Његове песме и есеји превођени су на многе европске језике па су његова дела добро критички оцењена у познатим њемачким листовима и књижевним часописима. Дела су му преведена и на пар оријенталних језика, а поезија му је јединство митологије, поетике, филозофије, уметности и историје. Не подлеже правилима поетике, а песме му се изједначавају са његовим виђењем света и стварности.
Најпознатија поезија: 87 песама, Стуб сећања, Октаве, Млеко искони, Велика Скитија, Нова Скитија, Хододарје, Светли и тамни празници, Заветине, Бекства по Србији, Изабране песме.
Најпознатија прозна дела: Мост без обала, Битни људи.
Најпознатије драме: Игре безимених, Кораци у подземљу.
Најпознатији путописи: Кина – око на путу, Путеви до храма, Отварају се хиландарске двери.
Живео је са женом Марленом и ћеркама Кристином и Јасмином све до своје смрти 17. августа 2014. године. Сахрањен је у Њемачкој у Тутлингену, месту код Штутгарта.
Још нема коментара.