Епидемије у Србији током ратних година 1912–1918

До сада непубликовани подаци о епидемијама у Србији током ратних година

По окончању епидемије тифуса, стање у Србији се у великој мери стабилизовало, што не значи да уобичајених, и раније уочаваних заразних болести, које су се шириле, доводећи до смртних исхода није било. Потом је уследио епидемијски изазов повлачења преко Албаније, који је имао велике последице како за српску војску тако и за цивилно становништво које се са њом повлачило.

Док су крајем 1915. и почетком 1916. године изнемогли људи у албанским гудурама а потом и на албанској и грчкој обали масовно умирали од изнурености, додатно компликоване уобичајеним, и раније присутним заразним болестима, стање у окупираној Србији је било релативно мирно, али уз регистрацију краткотрајне појаве колере међу окупационим аустроугарским војницима, као и међу српским заробљеницима, са малим ширењем на цивилно становништво. У већој мери се смирила и здравствена ситуација међу српским војницима на
бојишту новоустановљеног Солунског фронта, с тим што се, док су друге заразне болести биле мање заступљене, пре свега захваљујући примени широког спектра превентивних мера, као нова претња појавила маларија.

Општа ситуација је почела да се мења од лета 1918. године, када и војници на фронту али и цивилно становништво у окупираној Србији почиње да масовно страда у пандемији шпанске грознице. Реч је о болести која је у четири таласа захватила цео свет, са веома високим степеном смртности. Ова болест се по Србији ширила са две стране, од севера, из Аустроугарске, уобичајеним комуникацијама, а са југа са ослободиоцима који су у пробој Солунског фронта кренули већ заражени. Између два налета шпанске грознице, непосредно пре њеног главног морталног удара, а делом и током њега, у Србији се уочавају загонетне епидемије дизентерије; загонетне због тога што су се оне, и то са веома великом смртношћу, у појединим селима знатно већом него раније, појавиле истовремено на различитим, међусобно неповезаним територијама.