Бугари – аутопортрет једног народа
Шифра производа: 30495
Преузмите одломак: 
Едицијe: VIII коло, Историја, Србија 1914-1918
Аутор: Виктор Кине
Број страна / Повез / Писмо:
426 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 14 × 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1888-4
Година издавања: 2021.
Издавачи / Суиздавачи: Архив Војводине, Издавачка кућа Прометеј, РТС
Цена: 1,400.00 RSDЦена са попустом: 1,190.00 RSD
Нема на залихама
„Захваљујући г. Виктору Кинеу, нико више неће имати оправдање да брани бугарско питање. Пре јесени 1914, недовољно обавештени људи могли су се колебати око природе бугарске политике. Након отварања непријатељстава између Турске и Савезника, свако оклевање је морало бити распршено пред одбијањем Кабинета из Софије да се, у замену за велике награде, oкрене против својих некадашњих угњетача. Одиста, сваком разборитом посматрачу било је јасно да ако краљ Фердинанд и његови министри нису желели да уграбе прилику и поново заузму Једрене и линију Енос–Мидију, то је било зато што су већ посредно или непосредно били повезани са Турцима, односно са Немачком.
За стицање таквог убеђења уопште није било потребно видети или држати у рукама документа која су тај договор бележила. Чим су Бугари презрели главни град Тракије, на који су се били острвили током зиме 1912–1913, било је извесно да су уверени да ће на другом месту утажити жеље које су им више прирасле срцу. То друго место је пре свега била Србија, односно савезница Антанте. Све је на то указивало – и речи и дела; текстови софијских дневних новина захтевали су неодложну окупацију Македоније и поступци комитаџија који су, узевши бугарску територију за базу својих операција, упадали и разарали српску територију.“ – из предговора Огиста Говена
Виктор Кине
Виктор Кине (Женева 1887 − Лејсин, 1919), доктор медицине, хуманиста, публициста и добровољац у Србији 1913. и 1914/1915 године. Рођен је у породици немачког порекла која се доселила у Швајцарску. Отац Емануел правник и дипломирани професор француског језика, новинар и уредник „Журнал де Женев“, мајка Берта, рођена Шуц.
Целокупно образовање од основног до високог стекао је у Женеви. Дипломирао је 1911. и потом се усавршавао у хирургији и инфектологији. У лицеју је друговао са принчевима Ђорђем и Александром Карађорђевићем. 1913. је на позив Регента Александра дошао у Србију у време избијања колере, радио је у нишкој војној болници и примењивао алуминијумску глину (каолин) у њеном лечењу спустивши смртност на 2%. Има индиција да је боравио и у Ваљеву.
1914. године по избијању рата долази у септембру поново у Србију са својом младом супругом Бертом Расен, пијанисткињом која је завршила и курс за милосрдне сестре Црвеног крста, водећи екипу од шест младих лекара различитих националности, три жене и три мушкарца. У недостатку докумената није јасно да ли је он са супругом боравио у Ваљеву до његовог пада у аустријске руке у новембру, или је од почетка био у Нишу где се већ налазило троје лекара из његове екипе, док је остакак (три доктора) био послат у Пирот.
Сахрањен је у Женеви о државном трошку, а ковчег који је био прекривен српском државном заставом носили су српски студенти. Нажалост, касније је заборављен и како је био без порода његови посмртни остаци су измештени из гроба и похрањени у заједничкој гробници.
У своме кратком животу написао је неколико дела која се односе на Србију и њену историју:
- Македонија и бугарске претензије
- Бугари – аутопортрет једног народа
- Они који игноришу мученике (Југословени и рат)
- Болус алба (Каолин) у лечењу колере.
Још нема коментара.