Са Србима у Србији и Албанији 1914-1916: Ратни дневник једног хирурга

Шифра производа: 29309
Са Србима у Србији и Албанији 1914-1916: Ратни дневник једног хирурга
Број страна / Повез / Писмо:
184 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 13.5 × 20.5 cm
ИСБН: 978-86-515-1040-6
Година издавања: 2016.
Издавачи / Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј, РТС

Цена: 1.250,00 дин.Цена са попустом: 1.000,00 дин.

ПРЕДГОВОР

Ово је сведочење једног холандског лекара, тј. једног научног ума и неутралног грађанина, о понашању аустријско-немачке војске у Србији и о повлачењу Срба преко Албаније.

Било је потребно превести ово сведочење на француски језик, на језик дипломатије и демократије, не да би се додатно подстицали нити до унедоглед одржавали мржња међу народима и ратови међу владама, већ да би се пред очима садашње и будућих генерација сачувала верна слика делâ и поступака милитаристичких империја. У свом суровом облику, милитаризам Хоенцолерна постао је предмет гнушања свих мислећих и слободних људи. У свом подмуклом и притворном облику, милитаризам Хабзбурга успевао је пола века да буде прихваћен код западних народа, а нове генерације, које су попут пустоловног романа читале Моје тамновање Силвија Пелика, нису више веровале у те старе приче о народним мученицима: било је у моди славити ту добру аустријску кућу која се бринула да узме себи све младе народе на прагу њеног дома да би их образовала, неговала, обезбедила им лепу будућности. Ово је сведочење непристрасног посматрача: прочитајте странице 14–18 ове књиге и упоредите их са исказом једног другог неутралног посматрача, швајцарског професора Р. А. Рајса у његовом делу Како су Аустроугари водили рат у Србији.

Србија је данас поново освојена. Не знамо у ком стању су је Срби затекли. Одлучни да својој двојној монархији припоје све северне и западне покрајине, чини се да су их Аустроугари, ако не поштедели, оно методично искоришћавали без превише беса и жеље за истребљењем становништва нити пустошењем земље и добара. Јужне и источне покрајине су три године биле ратна позорница; током четрдесет месеци, војске су туда напредовале и узмицале; можемо претпоставити које су биле последице тих победа и повлачења. Али осим тога, ти несрећни простори Битоља, Скопља[1], Ниша и Пирота били су под бугарским терором и ту су, с наумом, освајачи покушали да затру и род и сâм траг српских генерација. Успели су бар да очисте од њих те македонске области у којима је Турчин већ био обавио своја пустошења.

Данас, читаоци ове књиге, како они у неутралним тако и они у савезничким и придруженим земљама, треба да знају шта су народи Србије претрпели за службу Савезу и за човечанство. Из ових веродостојних страница сви грађани новог света треба да науче које материјалне и моралне обавезе сви имамо према тих српским народима: треба да платимо огроман дуг тамо; не треба да га сматрамо тек парчетом папира.

Неки су понекад изражавали бојазан да ће после толиких несрећа српски род – авај! – попут јерменског, бити толико десеткован да никада више неће моћи да достигне ниво садашњег живота… Прочитајте у овој књизи о повлачењу Срба кроз Албанију! Три године након тог повлачења, пошто су преко Крфа и Солуна заобишли читаво грчко полуострво, ти јунаци вратили су се као победници у своју престоницу, Београд, и ослободили своју браћу у Босни, Херцеговини, Хрватској и Банату. Из тих војних сломова, српска војска изашла је још храбрија и бројнија, захваљујући југословенској браћи која су дошла из Америке. Са тих згаришта видећемо ускоро како израња једна већа и просперитетнија Србија, захваљујући уједињењу свих оних који говоре српски и који желе једну јединствену и неподељену Србију између Јадрана, Драче и Вардара.

Виктор Берар


[1] У оригиналном тексту коришћени су стари топоними: за Битољ – Манастир, за Скопље – Ускуп. (Прим. прев.)

Аријус ван Тинховен

Додај рецензију

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


  1. :

    Мемоари др Аријуса ван Тихховена представљају вишеструко сведочанство о, пре свега, животу српског и аустроугарског народа у овом историјском периоду, али и значајан траг о несебичном пријатељству пруженом од стране свих страних медицинских покрета и акција, које људе нису делиле по расама и националним припадностима, већ по количини озлеђености и врсти помоћи које су указивале. Описи из наведеног дневника су веома једноставни и прецизни, тако да се са великом лакоћом читају. Међутим, у неким моментима, због таквог стила, описи страдања могу бити потресни, али сам рат као такав јесте трагедија у свом најпримитивнијем облику. Говорећи о Србима, њиховом начину одевања, ратовања и понашања, др Аријус говори као о својима и ниједном се није дало приметити да му је непријатно у српској земљи. Ваљево, у чијој болници је вршио хируршки посао, са правом му је доделило титулу почасног грађанина и као такав остаће заувек.

    Ова веома драгоцена, по обиму невелика књига, помаже да се име др Аријуса не заборави. Његовим залагањем, као и залагањем Црвеног крста, ране са ратишта, епидемичне болести тог доба саниране су на најбољи могући начин. Због тога, заједно са именом др Арчибалда Рајса, потребно је помињати и др Аријуса, јер је он остао велики пријатељ српског рода.