ПРИЛЕПСКИ КОНТРАСТИ

Шифра производа: 29018
ПРИЛЕПСКИ КОНТРАСТИ
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
224 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 13.5 × 20.5 cm
ИСБН: 978-86-515-0935-6
Година издавања: 2014.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 990.00 RSDЦена са попустом: 792.00 RSD

Нема на залихама

РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА МИЛОША МЕЉАНЦА

„ПРИЛЕПСКИ КОНТРАСТИ“

 

Текст политиколога Милоша Мељанца, иначе потомка далматинских Срба колониста из Македоније, представља покушај проблематизације односа власти према прошлости, или онога што у савременој хуманистици спада у домен културе сећања. Аутор је комбиновао класичну историографску методологију са резултатима својих исцрпних теренских истраживања, користећи се и усменим сведочанствима као легитимним историјским извором.

У средишту његове пажње је однос македонских власти према спомен-обележјима различите провенијенције, премда је ова тема била више повод за свеобухватнију расправу неголи једина тема којом се аутор занимао. Та тематска слојевитост свакако спада у квалитете овог рукописа чију оригиналност и инвентивност нарочито поткрепљују обимна теренска истраживања која је Мељанац са пуно ентузијазма обавио, сакупивши том приликом необично вредну историјску грађу.

Структура рукописа је прилагођена тематско-хронолошком принципу и чини га пет поглавља. Аутор је свестан различите перцепције балканских ратова међу балканским народима и назива је метафорично „ослободилачко-окупаторском неједначином“. Слика уласка српске војске у Прилеп из две сасвим супротстављене перспективе презентује Мељанца као савесног, спретног, али и поштеног истраживача.

Друго поглавље представља историјски осврт на бугарску окупацију Македоније, етничко чишћење тамошњих Срба и денационализацију Македоније, а нарочито прилепског краја. Аутор притом читаву причу, која ће се можда некоме учинити једностраном или претераном, поткрепљује са неколико извора првог реда.

Период социјализма и „братства и јединства“ у Македонији сагледан је у оквиру треће главе која сеже до 1991. године и проглашења самосталне Македоније. Њоме је аутор елаборирао тезу о послератном сузбијању српског елемента које је, према његовом сведочанству, у околини Прилепа имало размере етничког чишћења. Оно што нарочито упада у очи је способност аутора, који иначе није професионални историчар, да са лакоћом „шета“ и прилагођава се разним историографским жанровима. Биографија Ванче Бурзевског, чијом се контровезном улогом у аграрној реформи аутор посебно бави, то сликовито потврђује. Мељанац анализира сва расположива документа и указује на зле намере тадашњег политичког врха Македоније, које су нашкодиле не само предратним српским колонистима, већ и самим Македонцима. У том смислу, пример неуспелог исељавања две српске породице је веома упечатљив.

Читава ова прича о колонистима (коју у методолошком и сазнајном смислу сматрамо изузетно корисном) послужила је аутору као увод у централну тему, тј. однос македонског комунистичког руководства, али и Македонске православне цркве према спомен-обележјима српских војника. Главни ауторов метод – компарација – долази до изражаја у другом делу овог поглавља у коме он пореди место и статус српских, немачких и бугарских „места сећања“ (првенствено војних гробаља и спомен-костурница) која су имала у културној политици социјалистичке Македоније.

Однос македонских власти према том питању се очито није променио ни у независној Македонији, након 1991. године. Оно што не промиче пажњи Мељанца је напрасна промена у односу скопског режима према немачким војничким гробљима. Ту поново долази до изражаја таленат аутора да прецизно рашчлани чињенице и доведе их у логички ред. Упоређујући физичко стање намачког војног гробља у Прилепу са тамошњом спомен-костурницом српских војника, аутор закључује да је у питању очигледна несразмера која заслужује и дубљу социолошку анализу. Позивајући се на логику географске, националне, верске, али и вредносне дистанце, Мељанац указује на „обрнуто пропорционалне утицаје“ поменутих фактора.

Последњим поглављем аутор покушава да сумира знања о култури памћења у Србији и Југославији, како би „македонски пример“ сместио у одговарајући контекст и повукао паралеле. Поред екскурса о „националној аутодеструкцији“ српских елита у југословенској држави (о којој се може дискутовати), Мељанац анализира и понашање надлежних државних органа Србије према сопственом културном наслеђу у региону, наилазећи на индоленцију и незнање. Штавише, свест о неговању културе сећања мимоилази и потомке људи чија је спомен-обележја аутор проучавао. Ако је неко услед полемичког тона и на моменте емотивне лексике сумњао у Мељанчеве мотиве, завршна целина закључка, посвећена узајамној блискости и разумевању између Срба и Македонаца, дефинитивно ће га у томе разуверити. Ова књига представља значајан прилог проучавању српско-македонских односа, демографске историје Повардарја али и односа  балканских држава према сопственој прошлости.

 

У Београду, 19. маја 2014.

Др Владан Јовановић

научни сарадник

Института за новију историју Србије

Милош Мељанац

Будите први који ће написати рецензију “ПРИЛЕПСКИ КОНТРАСТИ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.