Српски војни санитет (од Цера до Целовца, јул 1914 – јун 1919)

РЕЧ ПИСЦА ЧИТАОЦУ

Драги читаоче,
Пред Тобом је обиман текст о учешћу лекара и медицинара, српских и страних (добровољних, у мисијама или заробљених) у Великом рату 1914–1918. За разлику од других, за део њих и српску војску рат није завршен капитулацијом Аустроугарске 3. новембра 1918, нити савезничко-немачким примирјем 9. новембра 1918. Српска војска и њен санитет морали су да наставе борбу за границе новостворене државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, за њене западне и северне границе, све до јуна 1919. године. То је захтевало нове напоре и нове жртве за српску војску и њен санитет, посебно борце IV (ужичког) и Београђане и Посаво-Подунавце VII и VIII пешадијског пука, њихове артиљерце и коњанике првог коњичког пука „Милош Обилић”, као и онај број од неколико хиљада Срба – ратних заробљеника који се после трогодишњег исцрпљујућег ропства, организованих у новообразованим XXV и XXVI пешадијским пуковима укључише у нова искушења и бојеве. Тај део додатног српског ратног напора остао је у ширим публикацијама недоречен. Овим делом сам настојао да то исправим.

Рат је, дакле, за Србе трајао пуних 5 година (јул 1914 – јун 1919). Из тог обиља докумената, мемоара и студија које су се тим периодом бавиле, покушао сам да Ти прикажем у нешто суженијем облику све што се са српским санитетом дешавало у прве четири године рата, све до августа 1918, када су започеле дефинитивне припреме за ослободилачку офанзиву планирану да започне 14. септембра 1918. двадесетчетворочасовним артиљеријским бомбардовањем непријатељских положаја и снажним јуришом српске и француске пешадије 15. септембра изјутра. Од тих догађаја па надаље са много више детаља описао сам шта се догађало током следећих судбоносних дана па све до примирја крајем јуна 1919. на истоку, у словеначким крајевима Истре, Штајерске и Корушке, сматрајући тај завршни део рата једне исцрпљене, десетковане и изранављене војске каква је била српска после пуних пет година ратовања као догађај достојан Титана, а не крхког људског рода. Њима су се и српски војници уписали у Бесмртнике све док људски род постоји.

Ако сам у своме задатку успео, бићу захвалан Свевишњем који ме је надахнуо и дао ми снаге да у подухвату успем. А Ти, читаоче, никада не заборави и пренеси својим наследницима какви су нам прадедови и дедови (а некима још живих међу нама и очеви) били.

Писац