Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године
Епидемије пегавог тифуса у Србији 1915
Шифра производа: 29449
Едицијe: III коло, Историја, Србија 1914-1918
Аутор: Вилијам Хантер
Број страна / Повез / Писмо:
272 / Броширан / Латиница
Димензије: 14 × 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1156-4
Година издавања: 2016.
Издавачи / Суиздавачи: Издавачка кућа Прометеј, РТС
Цена: 1,200.00 RSDЦена са попустом:
1,020.00 RSD
Радови пук. др В. Хантера су најобимније и највредније дело које се односи на појаву пегавог тифуса у Србији 1914/15. године и основ су за проучавање ових епидемија. Масовност оболевања од рекуренса и пегавца је уследила као директна последица Великог рата када се нашло у избеглиштву бројно становништво, а војска Србије приморана да буде у рововима више месеци, док појави епидемије доприноси и размештање по Србији великог броја ратних заробљеника као и чињеница да окупатор оставља за собом своје војнике оболеле од пегавца. У епидемији катастрофалних размера по Србију, која је трајала шест месеци, оболело је од пегавца 500.000 људи, а умрло од 135.000 до 150.000. Драматичност епидемије кулминирала је дневним оболевањем од 1.500 до 2.500 људи са умирањем од 50–70%.
Вилијам Хантер
Вилијам Хантер (1. јун 1861-13. јануар 1937) био је најстарији син Роберта Хантера из Биркенхеда, мало места у северозападној Енглеској.
Дипломирао је медицину на Универзитету у Единбургу (1883) и као изузетан студент добио награде и стипендије за даље школовање, а касније и за научна истраживања. Студије у Лајпцигу провео је на раду у лабораторији за патологију (1884), а по повратку у Единбург наставио је рад у лабораторији за физиологију.
У историји медицине Хантер је остао упамћен по двадесетогодишњим истраживањима перниционе анемије и по научним радовима посвећеним овом проблему.
Носилац је британског витешког ордена Бата, у класи компањона за услуге у рату, и српског ордена Светог Саве.
Када је постало јасно да пегави тифус угрожава целу Краљевину Србију, српска влада се у фебруару 1915. године обратила за помоћ савезницима, пре свих Француској и Енглеској. Почетком марта у Србију је дошла енглеска медицинска мисија са 25 чланова, на челу са пуковником др Вилијамом Хантером. 1915. године пуковник Хантер је предложио српској влади неколико мера за спречавање даљег ширења и за санацију епидемије пегавог тифуса. Захваљујући др Хантеру наведене мере су веома брзо дале добре резултате. Већ крајем марта 1915. године дошло је до благог пада броја оболелих, смањење оболевања, које је било евидентно у априлу, у мају се региструју ретки случајеви обољења, а средином јуна 1915. године епидемија пегавог тифуса у Србији је окончана.
Преминуо је у Лондон 13. јануара 1937. године у 75. тој години живота.
Дејан – :
Аутор овог дела се великим делом ослања на сведочанства и извештаје лекара о њиховом ратном искуству са пегавим тифусом. Главни циљеви Хантерове уводне студије су установити које су то околности довеле до епидемије у Србији и створити што целовитију слику тог периода. Ова студија је састављена од три врсте података: од српских званичних војних података; од Хантерових извештаја из Србије британским властима; и од података стечениих научном анализом докумената после рата. Сматрам да је ово битна тема и да би требало чешће да се о њој прича.