Мало времена између

ПОД КОЖОМ ПОЈЕДИНОСТИ

Време је деобна материја, има два дела – себе и невреме, зависно како се мери и ко те мере чита и у коју форму их смешта. Теразије те мере јесу сувопарна историја, која много чега превиди и књижевна обрада која задире под кожу појединости, верујући да може наћи много више духовно-историјског штива кроз које се види реалније и даље.

Посматрајући кроз тај окулар, настала је и књига прича које чине роман „Мало времена између“ Властимира Безаревића. То мало, чега се дотакао, појасница је онога што нама мину, бар генерацији којој и овај писац припада. Неки нови погледи се просто сударају са чињеницама после протока времена у којем је много тога изокренуто, другачије.

Подсећа Безаревић на студентске немире 1968, који су протекли као тајанствена порука коју ни сами узнемирци нису разумели. Али све се узоштрило и у провинцији на свој начин; и на ситне гестове се обраћа пажња провучена овде од гимназијских дана до разлаза даље у велике градове наше земље. „Само су тада Илија и Алија, Сена и Сања, Салко и Славко били исто, тада и изгледа никада више“, закључује Безаревић дајући роману и социолошко-родословну црту. Сви говоримо исти језик, имамо исту крв, а нисмо род. И Бог нам се смеје због тога!

Љубав као телесни чувар, који некада попусти и прогледа кроз прсте, има своје заглавље и поглавље које задржава читалачку жељу да се догађај расплете по замисли читаоца, међутим, све се догађало како је то писац и забележио („Рекла је да хоће“). Ипак, ово су емотивне слике које се непрестано обнављају „и увек произилазе једно из другог“. Алхемија љубави није овог писца ни једног тренутка оставила незадовољног, ни онда када је он на догађај бацио своју нескривену критичку светлост. Оно што је овде роману одсликао, то је аутентичност израза, чист језик без натруха туђица и негације својства. Брачни живот и родословни след обнове приказан је дневнички што указује на присност писца са својим јунаком из романа.

Милијан Деспотовић