Пакет 5 – Нађа Тешић

Нађа Тешић

Нађа Тешић (Ужице, 8. јула 1939 – Њујорк, 20. фебруар 2014) је првих петнаест година живота провела у родном Ужицу, где је завршила нижу гимназију. Године 1954. са мајком Госпавом и братом Стојаном (касније, познатијим под именом Стив Тешић), преселила се у Америку, у Чикаго, где је живео њен отац Радиша, избегли краљевски официр, који се након Другог светског рата није вратио у социјалистичку Југославију. Након матурирања у Чикагу, Нађа Тешић је студирала у Висконсину (Индијана) француску и руску књижевност, као и филм. Постдипломске студије наставила је у Француској, на Сорбони, где је докторирала на тези о Марселу Прусту.

Током студија у Паризу, где је боравила седам година (издржавала се прво од стипендије, а онда радећи различите послове), упознала је француског редитеља Ерика Ромера, који је 1964. године снимио филм „Нађа у Паризу“, са њом у главној улози. Но, понуђену каријеру на филмском платну је одбила.

Након повратка у Америку, Нађа је почела да предаје француски језик на Ратгерс универзитету, упоредо похађајући и Филмску школу Универзитета у Њујорку, добивши и сертификат да предаје продукцију, сценарио и режију на Бруклин колеџу.

Посебно место у њеном животу представљају студентске демонстрације у Паризу 1968. године, где је узела активно учешће у њима. На исти начин, друштвени ангажман наставља и током демонстрација америчке омладине против рата у Вијетнаму, седамдесетих година прошлог века. Године 1970. удаје се за америчког активисту Севиџа, и у том браку родила је сина Стефана. Петнаест година након напуштања Југославије, први пут долази у родно Ужице.

Под утицајем брата, Нађа Тешић пише своју запажену драму После Револуције (After the Revolution), 1979. године, која је изведена у позоришту American Place Theater, у режији Џојс Ерон, у Њујорку. Године 1980, њен брат Стојан (Стив) Тешић добија Оскара америчке филмске Академије за сценарио филма Breaking Away режисера Питера Јејтса.

Крајем осамдесетих започиње писање свог првог романа Shadow Partisan (Бунтовница у сенци), 1989, а следе му: Native Land (Родна груда), 1998; To die in Chicago (Умрети у Чикагу), 2010. и последњи, Far from Vietnam (Далеко од Вијетнама), 2012.

Деведесетих година 20. века напушта универзитетску каријеру да би се посветила писању сценарија и друштвеном ангажману, посебно погођена крвавим распадом Југославије, чији је врхунац представљало НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године. Даје врло запажени реферат Стари и нови неред, поднет на скупу посвећеном Југославији, одржаном у Њујорку у октобру 1995, који је организовао Центар за међународну акцију (објављен у зборнику НАТО на Балкану, Подгорица–Београд, 2000. године). Од тада је била врло чест гост у родном Ужицу, Београду и читавој Србији (ФЕСТ, Октобарски сусрети писаца, на манифестацијама у Ужицу,
посвећеним њеном прерано преминулом брату Стиву Тешићу и др.).

Омиљена земља, сем родне Србије (Југославије) и Француске, била јој је Куба. Америку никада није прихватила као другу „отаџбину“, мада је до смрти живела у њој.

Пред крај живота почела је да пише и поезију, инспирисана првим фасцинацијама, сликама и личностима из родног Ужица и околине. До сада су на српски преведена
само два романа Нађе Тешић: Умрети у Чикагу (2012), као и Бунтовница у сенци (2022). Дело Нађе Тешић тек чека своју праву рецепцију у српској култури и књижевности, нарочито ону коју пишу жене.