Бања
Скројена необичним временским линијама, које, као блицеви фото-апарата, прелазе из прошлости у садашњост, Барбара Клицка поставља на сцену необичност лечилишта, са свим њеним станарима.
Попут париског Moulin Rouge-a , у своје просторије ова бања сакупиће најразличитије индивидуе – „осакаћене“, траумиране специфичностима живота, приказане кроз визуру протагонисткиње Камиле.
Кроз лавиринт ординација, базена, лековитог блата, метафоричног и стварног бола, Камила ће стићи до центра саме себе, размотавајући клупко сопствене прошлости готово савршено пресликане на садашњи живот. Пратећи Камилу, читалац ће се поново обрести у Чаробном брегу Томаса Мана један век касније.
Упознајући устројство бање, њен ритам и затворску прецизност, ступићемо у извесни ријалити програм, надајући се потпуном излечењу, питајући се од чега се лече јунаци ове приче и шта је оно што заиста боли.
Са пољског превела: Милица Маркић
Дизајн корица: Соња Бајић
Барбара Клицка
Барбара Клицка (1981, Плоцк) пољска је песникиња, уредница, сценаристкиња и књижевна рецензенткиња. Пише текстове за музичке групе и активно се бави културном анимацијом.
Студирала је пољску филологију на Варшавском универзитету.
Дебитовала је 2000. године као песникиња, збирком Senyibilist, а 2012. објавила је збирку Same same, која је била номинована за вроцлавску песничку награду „Силесијус“ у категорији „књига године“. Исту награду освојила је 2015. за збирку Nice, а 2016. и награду „Гдиња“.
Њена поезија превођена је на бројне европске језике, а прозни првенац, роман Бања, 2020. године номинован је за неколико награда и до сада је преведен на више језика.











Sara – :
Barbara na metaforičan način govori o bolu i ljudskim sudbinama. Ovaj britki roman oduzima dah
лидија – :
ова књига се може тумачити на више начина, а оно што је сигурно јесте да никога не оставља равнодушним!
Katarina – :
Jezik u ovom romanu je ono što pokreće priču koristeći rečenice koje krivudaju i na taj način stapajući prošlost i sadašnjost, stvarne i i izmišljene događaje.
Izuzeatn roman, jedinstven, čak i neobičan na neki dobar način. Jedan poljski pisac je atmosferu i dijaloge u romanu uporedio sa filmovima Yorgos Lanthimos i nije pogrešio!
Милош – :
На око 100 страна ауторка успева да пренесе више него многи обимни романи. Она не прича само једну причу, већ се враћа и у детињство, када је као дете боравила у рехабилитационом центру. Сматрам да је идеја да се толико тога исприча на тако мало простора веома храбра, али ауторка је то маестрално урадила. Књига је заиста добра и мислим да заслужује све похвале.