Алиса у земљи финансијских чуда
Странци који нас мрзе
Шифра производа: 30644
Преузмите одломак: 
Едицијe: Публицистика
Аутор: Марко Лопушина
Број страна / Повез / Писмо:
272 / Тврд / Ћирилица
Димензије: 22 cm
ИСБН: 978-86-515-2033-7
Година издавања: 2022.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј
Цена: 1,800.00 RSDЦена са попустом:
1,530.00 RSD
Који су разлози директне мржње неке стране државе, односно њене власти и владара, према српском народу? То је сложено питање које захтева и сложен одговор. Реч је о процесу који је довео до тога да Срби стекну посебан положај у тој конструисаној „европској држави“. Срби су за западну цивилизацију једноставно народ који се много разликује. Антисрбизам (или србофобија како су га некада звали) је, како је приметио Милорад Екмечић, „само рукавац русофобије“. И процесе мржње према српском народу треба пратити и у том контексту. Ипак, ствари су сложеније.
Сва ова нетрпељивост и презир из иностранства изгубио је значај током постојања обе Југославије, као земље свих Срба на Балкану, а посебно социјалистичке СФРЈ.
Више није током распада СФРЈ деведесетих било могуће рећи да се српски народ бори за национално ослобођење и уједињење, зато што су против Срба и Србије биле младе, често у тоталитаризму створене, али признате и државама награђене нације, које су Србију представљале као колонијалну силу, а Србе као затуцане фанатике, који не желе да буду грађани (тј. да се асимилују у нове државне нације).
Било је то време еуфорије због победе САД и савезника против европског Истока у Хладном рату. И време уверења да је нација превазиђена, а историја „завршена“. Зато се и догодило да се у време рата у Босни и Херцеговини почетком деведесетих година прошлог века, против Срба и Србије уједине САД, Руска Федерација, ЕУ, Турска, Иран и Либија. А да остале државе буду непријатељски неутралне.
Срби су деведесетих, у време међународних санкција, могли да рачунају на симпатије само неколико народа (Шпанаца) и подршку отпадника, Зимбабвеа или Венецуеле.
Данас више није тако, Србија је политички и привредни партнер Кине, Русије, Грчке, Шпаније и других страних земаља.
Ипак, велики део тековина србофобије је остао на политичкој сцени света. Неке велике западне силе нас, Србе и даље не подносе и то шире код својих савезника, само зато што смо народ који се много национално и политички разликује од других.
Др Чедомир Антић
Марко Лопушина
Писац Марко Лопушина је 2004. године у Србији од стране Удружења новинара Србије проглашен за најбољег новинара. Године 2014. за најбољег публицисту када је добио награду „Драгиша Кашиковић”. Именован је 2018. године за почасног доктора наука Слобомир Универзитета у Бијељини.
Рођен је 1951. године у Рашкој, Србија. Завршио је основну школу и гимназију у Брусу и Факултет политичких наука у Београду. Радио је у листу „Секундарне сировине” 1976. као новинар и уредник, у листу „Здраво” 1978. као новинар, у магазину „Интервју” од 1981. као новинар, уредник, а 1997. био и главни уредник. А потом је био уредник у магазину „Профил” (до 1999) и листа „Недељни телеграф” (до 2008). Данас је пензионер и репортер „Илустроване политике”, „Вечерњих новости”, „Сербиане” из Детроита, „Огледала” из Чикага, „Српског гласа” из Мелбурна, Српског радија у Лос Анђелосу, Српске заједнице у Марибору.
Сарадник је САНУ и Матице српске на Српској енциклопедији, поглавље о исељеницима и дијаспори. Сарадник је Академије Републике Српске о Србима у расејању у Енциклопедији Републике Српске. Сарадник је Српског института у Вашингтону и Матице исељеника Србије. Аутор је Енциклопедије српске дијаспоре и још десетак књига о расејању, тајним службама и тајним друштвима.
Носилац је Ордена Вук Стефановић Караџић државе Србије и других признања.
Живи у Земуну.
Још нема коментара.