Пионири пропаганде 2

Римокатоличка црква XVI века жалила се на четири јахача апокалипсе који су јој разарали идеолошку хегемонију. Окарактерисани су као: Сатанин син, дијаболични и крвави Макијавели; непоправљиви јеретик и забрањени аутор Еразмо; безбожник, бунтовник и раскалашни монах Лутер; и лажљиви издајник Кромвел. Хвалећи поступке озлоглашеног Ћезара Борџије, Николо Макијавели је постао још и „ђаволов адвокат”. Еразмо Ротердамски је закључао врата раја за папу Јулија II и пустио лик Лудости у јавност. Мартин Лутер је прогласио папу за Антихриста и „Вавилонску блудницу”. Томас Кромвел је обавио посао кључног менаџера краља Хенрија VIII у обрачуну са Римокатоличком црквом у Енглеској.

Последице њихових дела уграђене су у темеље модерног доба и присутне су и данас. Њихове идеје, деловање и судбине представљу драгоцене историјске лекције савременим учесницима борбе за друштвену моћ. То се посебно односи на оне који настоје да пропагандом приграбе власт, и одржавају моћ и овлашћења која им не припадају. Оставштина „велике четворке” из раног модерног доба представља и данас користан водич о односу пропаганде и других важних фактора у једначини друштвене моћи.