ДОСИЈЕ О ГЕНЕЗИ ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ

Шифра производа: 27277
ДОСИЈЕ О ГЕНЕЗИ ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ
Број страна / Повез / Писмо:
350 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 14 × 20 cm
ИСБН: 978-86-515-0362-0
Година издавања: 2009.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 700.00 RSDЦена са попустом: 420.00 RSD

Нема на залихама

ПРЕДГОВОР

Готово је сигурно да ће се само мали број читалаца ове књиге, пре свега оних из струке, сетити свих, нимало пријатних, веома бучних, пуних не­трпељи­вости, мржње и агресивности, али и оску­дних знања новинарских и других чланака и чланкописаца, који су се ређали, почев од средине септембра 1986, и током неколико наредних година, поводом мог текста О генези геноцида над Србима у НДХ у периоду до Првог светског рата. Уверен сам да читава та афера, претворена у политички случај, која се, ту и тамо наставила до данашњих дана, заслужује да буде обело­дањена и разобличена не само из историографских већ и врло значајних националнополитичких и државних разлога како Срба, тако и Хрвата. Стога сам одлучио да обја­вим сва документа којима располажем о том случају. При објављивању докумената нисам правио никакав одaбир. Хронолошким редоследом, без обзира на то ко их је писао, где их је објављивао, да ли ме је жестоко на­падао и вређао, или од напада бранио, пуштао сам без коментара, онако како су објављи­вани у оригиналу. Иако сам документа која се тичу чланка О генези геноцида над Србима у НДХ паж­љи­во сабирао током њиховог настајања, тешко је претпоставити да ми неки текстови из Хрватске, објављени у време рата и прекида свих односа изме­ђу Ср­бије и Хрватске, нису измакли из вида. Но, како је претходних година са хрватске стране речено све што се имало и хтело рећи, са сигур­но­шћу се може тврдити да овај досије садржајно неће бити осиромашен.

Овој књизи, којој сам дао наслов Досије о генези геноцида над Србима у НДХ, намерно нисам желео да дам полемички тон. Када бих се упустио у полемике са свима који су писали о мом чланку објављеном у „Књижевним новинама“, морао бих написати читаву књигу, којој не видим сврху зато што у збирци докумената коју објављујем има више мојих полемичких текстова, који су, заправо, одговори на изречене приговоре. Све што је написано у тим одговорима сада бих морао да понављам. Осим тога, одговоре на замерке мојих критичара, али не у полемичкој форми, већ у виду научне студије, објавио сам у књизи Геноцидом до велике Хрватске, која је имала три српска и по једно француско и енглеско издање. У поговору два последња српска издања штам­пан је опширнији осврт на примедбе мојих критичара.

Због свега реченог сматрам да би ново полеми­сање са научног становишта било бесциљно зато што су моји критичари пред мноштвом научно проверених чињеница изложених у чланку О генези геноцида над Србима у НДХ, и у каснијим полемичким текстовима, посебно у књизи Геноцидом до велике Хрватске, остали глухи, неми и слепи. Чињенице које не могу да оспоре, а ја сам само такве и саопштавао, у немоћи они заобилазе, као да не постоје. Хрватско-српске односе тумаче онако како одговара хрватским националним и државним интересима, а не онако како би били дужни да их представе према постојећим изворима. У недостатку доказа за своја тумачења српско-хрватских односа и историје Срба у Хрватској пуни су срџбе, не­трпељивости и мржње, а не стиде се ни грубог фалси­фиковања, безочног подметања и вређања. Један од разлога због којег сам одлучио да објавим ову књигу је баш тај што приложеним текстовима желим да укажем боље упуће­ним читаоцима на научну немоћ хр­ват­ске одбране од доказа који недвосмислено потврђују да нису сви Хрвати, али да је знатан део хрватског друштва, у дужем временском периоду, све до „Бљеска“ и „Олује“, српско питање у Хрватској намеравао да реши путем геноцида и етничког чишћења.

Књигу Досије о генези геноцида над Србима у НДХ желим да објавим и зато што она својим садржајем недвосмислено показује и доказује како је и зашто је изучавање геноцида у више послератних деценија друге Југославије било тешко и готово немогуће. Никакве сумње нема да се о том питању могло писати само по једном шаблону, којим је кривица за геноцид почињен над Србима подељена на равне делове између починилаца и страдалника. Починиоци су ослобођени одговорности онолико колико су оптужени недужни страдалници. Том по­де­лом кривице почињен је нови злочин. Хтели-не хтели, Срби су под комунистичком вла­шћу били принуђени да прихвате лажну симетрију о кривици, чиме су злочинци прикривени а размере зло­чина умањене. После тога је на темељу тзв. братства и јединства изграђена нова Титова Југославија. Сви који би се усудили да приликом писања о геноциду над Србима почињеног у време НДХ одступе од шаблона којим је кривица између злочинаца и жртава била подељена, наилазили су на жесток отпор, на безобзирну критику и жигосање „да ремете братство и јединство“, „да забадају трн у здраву ногу“, „да заго­варају теорију крви и тла“, „да су творци теорије о геноцидности читавог хрватског народа“, да су националисти и шовинисти, хрватомрсци и хрватождери, фашисти, расисти и злочинци.

Свим тим квалификацијама, које су у једно­партиј­ском систему по оне који су жигосани биле веома опасне, задатак је био да се по сваку цену, не бира­јући средства, сачува званична партијскополи­тичка оцена о геноциду, његовим узроцима и починиоцима. Чува­њем те оцене и бригом да се она не наруши, чувано је јединство државе, брањени су „брат­ство и јединство народа и народности Југосла­вије“ и друштвенополитички поредак државе.

Како су званичне партијскополитичке оцене о геноциду највише одговарале Хрватима и Хрватској, због којих су такве какве су биле и изрицане, њихова средства информисања будно су пратила све што је писано о том злочину, а кад би неко искочио из колосека којим се морао кретати бавећи се том темом, наилазио је на оркестриране протесте и нападе.

Мањег интензитета ти напади долазили су и из Србије од партијско-политичких функционера и новинара, који су, игноришући научно проверене чи­ње­нице, попут кербера, били задужени да бране ли­нију Партије, али и да се исказују као чувари ње­не идео­ло­гије и „њених тековина“. У исто време била је то згодна прилика за све болесно амбициозне каријери­сте да искажу своју партијско-политичку правоверност и да од ње стекну неке личне погодности. Како је све то у пракси изгледало и како се дешавало, могу да покажу текстови сабрани у овој књи­зи, па је и то разлог због којег сам одлучио да их обелоданим.

Неоспорна је чињеница да су наша сазнања о узро­цима почињеног геноцида над Србима у НДХ више деценија после рата 1945. године би­ла закочена из два основна разлога. Први је био тај што је владајућа пар­тија наметнула своје тумачење, којим је, како је већ речено, и зло­чин­це и страдалнике ста­вила на оптуженичку клупу, чиме је одредила смер сваком даљем пи­сању о геноциду. Други веома важан разлог због којег се о геноциду над Србима у Хрватској дуго није могло ништа научно поуздано написати крије се у чињеници што историја Срба у Хрватској, као и исто­рија српско-хр­ватских односа, како у даљој – тако и у ближој прошлости, није била довољно проучена. Кад су почеле да по­пуштају партијско-политичке и идеолошке стеге, било је само пита­ње дана кад ће, како, на који начин и од кога бити оспорена перфидно наметнута симетрија о једнакој кривици злочинаца и жртава. Стицајем окол­ности тај посао допао је мени зато што сам се пре тога неколико деценија бавио изучава­њем историје Хрвата, Срба у Хрватској, српско-хрват­ских односа и југосло­вен­ске идеје. Дубоко ушавши у све те проблеме, сабравши велику количину првора­зред­них извора, био сам у ста­­њу да напишем Историју Срба у Хрватској и Сла­вонији 1848-1914, чи­тав низ студија и расправа о српско-хрватским односима, па и сту­дије о геноциду над Србима почињеним у Паве­лићевој усташкој држави.

Како сам својим писањем показао да идеја о геноцидном начину решења српског питања у Хрватској има дубоке корене, да је она прожела знатне делове хрватског друштва и да је у потпуности сазрела у ок­ви­рима Аустроугарске до 1914. године, у свему сам оспорио званичну тезу о једнакој кривици злочинаца и њихових жртава. Показао сам и великим бројем научно проверених извора, највише хрватског порекла, доказао да је идеја о геноцидном решењу српског питања, којој је био циљ стварање велике и етнички чисте – колико је могуће више католичке Хрватске, у потпуности политички била оформљена пре стварања заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и потоње Југославије, тј. да се она не може доводити у било какву везу и оправдавати тзв. великосрпском хегемонистичком и шовинистичком политиком, диктатуром краља Александра и тобожњим угње­­тавањем Хрвата, на чему су инсистирали и још увек инси­стирају хрватска публицистика и истори­ографија. Због свега тога, али и зато што сам историју Срба у Хрватској и српско-хрватске односе, посебно у време бановања Ивана Мажуранића и Куена Хедер­варија, приказао сасвим другачије од начина како их је тумачила хрватска историографија и публицистика, постао сам мета научно немоћних и за озбиљну поле­мику веома острашћених чланкописаца различитог образовног нивоа и профила.

Текст О генези геноцида над Србима у НДХ објавио сам (септембра 1986) сасвим случајно, а не циљано, ка­ко то злонамерно желе да представе хрватски чланкописци, баш у часу кад је започела афера с Меморандумом Српске академије наука и уметности. Како је то било време кад су се због сецесионистичких тежњи појединих република, посебно Хрватске и Словеније, тресли темељи Југо­славије, сецесионисти Хрватске користили су све прилике којима су могли да слабе и иначе многе покидане међурепубличке везе. У тим на­стојањима њима је јако добро дошао Меморандум,али и мој чланак О генези геноцида… Као што у Меморандуму није било инкриминација које су они, изми­шљајући, налазили, тако ни у мом тексту нису могли наћи оцену да је читав хрватски народ геноцидан, како су, нападајући ме, у хору извикивали. Смисао импу­тација да сам читав хрватски народ прогласио геноцид­ним намерно су истицали и понављали зато да би још више пореметили и затровали односе са Србијом и Србима, јер, ако Срби, попут Крестића, сматрају да су Хрвати геноцидни, онда са њима нема и не може бити заједничког живота.

Документи које објављујем речито говоре о томе да је водећи круг хрватских политичара, предвођених Туђманом, сматрао да су Срби дужни и у новим дру­штвенополитичким условима, као и у време Јоси­па Броза, да трпе наметнуту симетрију о кривици за по­чи­њени геноцид и да у свему прихвате њи­хово злонамерно тумачење историје Срба у Хрватској и српско-хрватских односа. У освртима на мој чланак О генези геноцида… у том смислу написано је више текстова. По дрскости се међу њима посебно истиче одељак из Туђманове књиге Беспућа повјесне збиљности. Срби су у њему стављени на оптуженичку клупу као главни кривци и изазивачи геноцида.

Стога што су мојим чланком О генези геноцида… сасвим оспорене тезе о подједнакој кривици и што је њиме јасно указано на то ко су злочинци а ко жртве, ново политичко руководство Хрватске, неспремно да призна велики злочин, а готово да почини нови, окомило се на моје писање и оценило га је као објаву рата, који је ишчекивало и за који се припремало, јер, како је изјавио Туђман, Хрватска је само ратом могла стећи своју самосталност. Имајући у виду све ово што је речено, одлучио сам да објавим књигу Досије о генези геноцида над Србима у НДХ и зато што документи које она садржи сведоче о томе како су у Хрватској и поводом теме о геноциду и начину његовог тумачења вр­шене психолошке припреме за рушење Југославије, за рат и сецесију.

Кад је реч о геноциду и прихватању његовог званичног тумачења, нужно је рећи да у томе постоји ог­ром­на разлика између српске и хрватске стране. Срп­ска је показивала не само уздржаност и незаинтересованост већ и спремност да се сагласи с оценом Пар­тије да су криви починиоци, али да нису недужни ни страдалници. Српски комунисти су тиме у темеље нове Југославије, у име „братства и јединства“ и ишчекиване „лепше заједничке будућ­но­­сти“, широкогрудо, али политички непроми­шље­но, положили на стотине хи­ља­да поубијаних Срба. Историја је показала да та ин­ве­стиција српских комуниста није уродила жељеним пло­дом. Штавише, она је од Хрвата тешко злоупо­требљeна.

Да не би вређали браћу Хрвате, Срби нису, како се тада говорило, хтели „да копају по ранама“ нанетим у време Павелићеве НДХ. За њихову љубав они су занемарили своје жртве. Одустали су од копања по ја­мама, тј. од пребројавања жртава. Тиме су Туђману и његовим истомишљеницима омогући­ли срамно лици­ти­рање бро­јем пострадалих, безочно га смањујући с на­мером да ослободе Хрватску од злочина огромних размера.

До које мере су српски комунисти били кратковиди кад је реч о геноциду почињеном над Србима у НДХ, види се и по томе што су и судови у Београду, по диктату партијских моћника, одбијали да осуде оне њене чланове који нису знали шта је генеза а шта генетика, али су с партијских трибина тешко и неосновано оптуживали мо­ја настојања да научно провереним изворима објасним историју, узроке и циљеве хрватског геноцида. Таквим својим ставом о геноциду српски комунисти су у свему ишли на руку Хрватима и, уистину, наивно и ступидно, не сагледавајући погубне последице таквог понашања, радили су против српских интереса.

Супротно званичној српској политици, која је, кад је реч о оценама геноцида, била уздржана и готово незаинтересована, хрватска је била више него будна и веома ангажована. Да је то тачно, сведоче бројни написи објављени у многим хрватским листовима, часописима и књигама, као и многе појединачне изјаве дате поводом мог текста О генези геноцида… Потврду за то налазимо и у коментару „Гласа концила“, који је истим поводом у том ангажовању носио барјак. Тај „католички тједник“ је у броју од 19. октобра 1986. године написао: „Вјерничка јавност у хрватском народу могла би би­ти задовољна кад чита како одговорни за дру­штве­но-политички живот у овој републици одби­јају становите разглашене тврдње које више или мање јасно и одређено сугерирају неку колективну кривњу хрватског народа и посебно хрватских католика…“

Никакве сумње нема да су се Хрвати, на темељу почињеног геноцида, који до данас код њих није наишао на одговарајућу осуду, да и не помињем покајање, национално и политички хомогенизовали. Због геноцида, за који су имали пуно разумевања и оправдања, они су заоштравали односе са Србима, потпиривали мржњу према њима и припремали терен за коначни обрачун с тим „реметилачким фактором“, како би до­вр­шили посао који није оба­вљен до краја онако како су то намеравале да обаве Павелићеве усташе.

Документа објављена у овој књизи заинтере­сованој српској јавно­сти, посебно српским политичарима, мо­гу да послуже као опомена и упозорење да Хрвати никад, баш никад, неће признати да су починили велики злочин над Србима. Они се никад, баш никад, неће извинити Србима ни за једно своје злодело ма колико оно било очигледно и неоспорно, а учиниће све да злодела оправдају, да их умање и оптуже оне којима су зло нанели. Овим упозорењем немам намеру да сипам со на живу рану, како ће га, без сумње, доживети Хр­вати, али га изричем са жељом да се коначно суочимо са стварношћу, да више не лутамо и не лупамо главом о зид, да се лишимо свих илузија и емоција, да схватимо да ћемо поново трпети разочарања и да ћемо, можда, и страдати ако не будемо рационални, ако са Хрватима у свему не будемо успоставили односе само на темељу пуног реципроцитета.

Коначно, препуштајући ову књигу суду стручне и шире јавности, желим да нагласим да с временске дистанце, од 1986. године, кад сам објавио текст О генези геноцида… до данас, нисам имао разлога да коригујем своје оцене о тој за српски народ болној теми. Напротив, сва даља моја научна истраживања потврђивала су и проширивала све што сам на релативно малом простору изрекао пре више од двадесет година. Тада сам, на завршетку поменутог чланка, нагласио да рас­вет­љавање питања која се тичу настанка и развитка геноцидне идеје „може бити корисно у препознавању геноцидних мисли и њихових могућих исказивања у садашњости и будућности“.

Ова, за оно време смело исказана, мисао разгневила је Хрвате. Зато што нису хтели да осуде ни геноцид почињен за време НДХ, окомили су се на мене стога што сам упозорио на то да се идеје геноцида могу исказивати и „у садашњости и будућно­сти“. Уколико ме због овог упозорења нису осуђи­вали као националисту и шовинисту, Срби су игнорисали моје процене да се зло може поновити. Нажалост, зло се поновило. Срби нису страдали биолошки, као у време НДХ, али су из Хрватске етнички почишћени. Живот је потврдио и моје сазнање које сам изнео у чланку О генези геноцида… да „феномени настали дугим трајањем по правилу споро нестају и упорно истрајавају“. Кад ти феномени, какав је геноцид, урађају плодом, како се то десило у Хрватској етничким чишћењем Срба, тешко је поверовати да ће геноцидне намере нестати и да се у неком новом погодном тренутку, ради стварања велике Хрватске, неће поновити.

Београд, августа 2008.

Василије Крестић

Василије Ђ. Крестић

Будите први који ће написати рецензију “ДОСИЈЕ О ГЕНЕЗИ ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.