Живот је планина

Приче које одишу животом

Књига Живот је планина Станке Ћаласан садржи 30 проза, углавном завичајних.

Приче одишу животом, казивање је сажето, без велике приче и објашњења, што је добро и стилски ново. Тематски су разноврсне. Живот у њима је пун изненађења, неочекиваних супротности – уз љепоту, радост живота, одмах је ту и опасност, неизвјесност, па и трагедија. Те људе горштаке, завичајце животно искуство је научило скоро инстиктивном самоодржавању без ког се не би опстало и то је литерарно добро исказано. Не само у судару са тегобним животом, суровом природом већ и наметнутом нормом, при чему се морају мијењати обичаји па се Божић слави кријући, божићно јагње се коље у подруму, а дјеца уче да не треба да се крсте јер им је отац комуниста. Те приче су набијене животном снагом, сликовитошћу, дате су у резовима, као да су у дурмиторском кршу урезиване. Уз то, реченице су кратке, скоро невиђено, што ме и као књижевника и као читаоца фасцинирало.

Судар са природном стихијом, зов природе и снага самоодржања, причама су дали посебну снагу и увјерљивост. Оне су блиске Кочићевим причама (нико није тако снажно и сликовито описао природу, њену нарав и непредвидивост као што је он чинио), и отуда то „гласкање“ је виши ниво супротстављања опакости природе него што је то код Кочића, јер код њега обично људи неминовно постају жртве природне стихије. Код Станке се они знају и њој таквој супротставити, надмудрити је, доскочити јој.

Дивно је приказана притајена драма спремања у ново, колонизација у Војводину, тај, скоро наредбодавни одлазак у „обећану земљу“, судар са новим правилима, обичајима, са „браздом којој нема краја“ и задружним, а скоро кметским кулучењем за „заједницу“. Посебно су болни ти унутрашњи ломови код људи, разапетих између „задатака Партије“ и породичних судбина.

Из Станкиних завичајних прича зрачи љубав према завичају, природи, кућама, засјеницима, врховима, посебно људима, без обзира да ли су они најближа родбина или компије, односно земљаци. Млада особа инстинктивно наслућује у свему томе зов живота.

У Станкиним причама има много носталгије и то је оно што њеном причању даје посебност, јер је свачија носталгија, иако се она именује истом ријечи, другачија. У њеним причама има доста дјечје радости, појединачних и групних судбина, дјевојачких, младићких, мајчиних и ко зна још чијих. Има ту самотника, занесењака, па и особењака, свеједно – све колаж тог свијета дјетињства и одрастања, колаж живота и судбина, а заправо је све то слика нечега што је скоро зашло „с оне стране Дурмитора“, дакле неповратно.

Све дато на један сочан, сажет начин, као у камену од других и јаких киша, сњегова и вјетрова, мразева што су избраздане пруге дурмиторских литица (Прутоша и остале), као нека изаткана струка која се још понегдје нађе у старинским домовима дурмиторским, пивским, свеједно. И све је то изазовно у Станкиној причи, односно причама. Ту иду и обичаји, људске нарави, морал, појединачна искакања која обично резултирају трагедијом.

Има дивних, необичних описа ликова и њихових узајамних емотивних комуникација.

Приче збирке Живот је планина су добре, оргиналне, стилски нове, осебујне.

Вјерујем да ће читаоцу бити занимљиве. С те стране од срца препоручујем да се књига штампа.

У Подгорици, 20. април 2017.

Мироје Вуковић