КЊИГЕ СТАРОСТАВНЕ

Уврнута прича о човеку и човечанству „Данас кад се у одређеним књижевним и читалачким круговима врло озбиљно поставља питање смисла и читања и писања и кад се у сфери неслучених могућности савремене комуникације с разлогом лицитира о судбини књиге и читаве Гутенбергове галаксије – Радован Петковић (Филиповићи код Лознице, 1951) латио се пера или, савременије, компјутерске тастатуре. Сам наслов његовог књижевног првенца (Књиге староставне) унеколико је обавезујући и ставља аутору одређене задатке, јер асоцира на посебну врсту књиге која је, с једне стране, сабирник спознаја из минулих времена и у њима проверених животних истина, али, с друге стране, и књига – пророчка и опомињућа. Да би остао на висини овако уоквирених обавеза, Петковић је ангажовао све своје институционално и самостално стицано знање – не само из наше националне литературе и историје него и из литературе и историје европскеи светске цивилизације – а оно, уверавамо се у то из странице у страницу, заиста и није за потцењивање.“ Милован М. Радивојевић)