Једна могућа аутобиографија: изабране приповетке
Са историјског и књижевно-историјског аспекта, живот Милице Јанковић, завршио се уочи самог Другог светског рата (1939), а нова идеолошка ера која је наступила после њега, не само да је збрисала епоху која јој је претходила, него и људе који у новој културној клими нису могли ни да наставе континуитет предратне књижевности, које је уз то и темељно идеолошки прочишћена. Иако би се по неким својим причама са социјалном тематиком (а једно време и социјалистички настројена) Милица Јанковић реално и лако могла уклопити и у новом времену, више није било ниједног критичара њеног времена који би се заложио за њу, да је препоручи новим креаторима југословенске и српске књижевне сцене. Уз тај, формално историјско-идеолошки моменат, свакако да је потпуном одсуству рецепције њеног дела након Другог светског рата, пресудило и неколико формално-структурних елемената естетске природе. Пре свега, њено обимно и „разбацано” дело, самим њеним физичким нестанком, више нико није сакупио, прештампао, нити објединио, учинио доступнијим, а поготово темељно ишчитао. Тако је Милица Јанковић у нарастајућој савременој књижевности остала потпуно по страни, и то нарочито у погледу свог обимног приповедног опуса. До седамдесетих година прошлог века није било готово никог ко би се упустио у захтевно и обимно ишчитавање, већ тад тешко доступних књига Милице Јанковић. Тако је о њеном делу остао једино понављан и преписивани (афирмативни) Скерлићев суд везан само за њену прву збирку Исповести – остале као да нису ни постојале, без иоле озбиљнијег покушаја да се опус ове књижевнице темељно истражи, најбоље из њега одабере и представи савременом читаоцу, чији ће суд допринети да се и место Милице Јанковић објективно одреди у историји новије српске књижевности и у српском књижевном канону.
Славица Гароња Радованац
Милица Јанковић
Милица Јанковић (Пожаревац, 23. новембар 1881 — Нишка Бања, 27. јул 1939) била је српска књижевница. Писала је песме у стиху и прози, приповетке за одрасле, омладину и децу, романе, путописе, скице, пригодне чланке, књижевне и уметничке приказе.
Основну школу је завршила у Великом Градишту, у Београду шест разреда Више женске школе и као ученица Бете и Ристе Вукановић, Сликарску школу (1902), која је у том тренутку била приватна образовна установа. Потом је учитељ вештина у Вишој женској и Учитељској школи у Крагујевцу (1902—1906). Године 1904. је ради стручног усавршавања боравила у Минхену. Научила је руски и француски и преводила је с руског.
Славица Гароња Радованац
Славица Гароња Радованац дипломирала је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1980. године, магистрирала (1987) и докторирала (2004) у области народне књижевности.
Радила је у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ (1986-1991), Трговачкој школи (1992-2005) и на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу од 2005, где предаје и данас као ванредни професор.
У многим часописима објављивала је поезију, књижевне критике, студије, есеје, прозу. У свом књижевном стваралаштву обрађује теме које се ослањају на етнос и усуд жене односно женски принци.
Још нема коментара.