Једна могућа аутобиографија: изабране приповетке

Са историјског и књижевно-историјског аспекта, живот Милице Јанковић, завршио се уочи самог Другог светског рата (1939), а нова идеолошка ера која је наступила после њега, не само да је збрисала епоху која јој је претходила, него и људе који у новој културној клими нису могли ни да наставе континуитет предратне књижевности, које је уз то и темељно идеолошки прочишћена. Иако би се по неким својим причама са социјалном тематиком (а једно време и социјалистички настројена) Милица Јанковић реално и лако могла уклопити и у новом времену, више није било ниједног критичара њеног времена који би се заложио за њу, да је препоручи новим креаторима југословенске и српске књижевне сцене. Уз тај, формално историјско-идеолошки моменат, свакако да је потпуном одсуству рецепције њеног дела након Другог светског рата, пресудило и неколико формално-структурних елемената естетске природе. Пре свега, њено обимно и „разбацано” дело, самим њеним физичким нестанком, више нико није сакупио, прештампао, нити објединио, учинио доступнијим, а поготово темељно ишчитао. Тако је Милица Јанковић у нарастајућој савременој књижевности остала потпуно по страни, и то нарочито у погледу свог обимног приповедног опуса. До седамдесетих година прошлог века није било готово никог ко би се упустио у захтевно и обимно ишчитавање, већ тад тешко доступних књига Милице Јанковић. Тако је о њеном делу остао једино понављан и преписивани (афирмативни) Скерлићев суд везан само за њену прву збирку Исповести – остале као да нису ни постојале, без иоле озбиљнијег покушаја да се опус ове књижевнице темељно истражи, најбоље из њега одабере и представи савременом читаоцу, чији ће суд допринети да се и место Милице Јанковић објективно одреди у историји новије српске књижевности и у српском књижевном канону.

Славица Гароња Радованац