НОРВЕШКА ПРИЧА

Шифра производа: 28253
НОРВЕШКА ПРИЧА
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
112 / Тврд / Латиница
Димензије: 20 × 14 cm
ИСБН: 978-86-515-0823-6
Година издавања: 2013.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 1.200,00 дин.Цена са попустом: 960,00 дин.

Рај сам увек замишљао као некакву библиотеку.

Horhe Luis Borhes

Норвешка прича је прича о Hiperboreji. И једној земљи. О њеним фјордовима, шумама, језерима и људима који живе у њој. О земљи о којој можемо говорити на различите начине. Но, има ли искренијег од оног када литература сведочи о њој?

Мој први сусрет са Норвешком се догодио захваљујући једној књизи – Писмима из Норвешке Исидоре Секулић, штампаној далеке 1914. године. Након тога су моји норвешки сабеседници постали Knut Hamsun, Sigrid Undset (Sigri Unset), Henrik Ibsen, Justejn Gorder, Erlend Lu, Per Petešun, Kirsti Blom, Dag Sulstad, Jan Vise, Laš Svensen… Упоредо са норвешким писцима, заволела сам MunkovuИгру животаи Девојку на плажи, као и норвешке филмове (Reprise, Осло, 31. август, Инсомниа, Елинг, Прохујало са женом, Девојка са поморанџама, Фаворит, Ловци на главе, Скоро човек…) и музику (Edvarda Griga,  Kings of konviniens/Kings of Konvinience, Rojksop/Royksop). А захваљујући Henriku Ibsenuи 43. Битефу и представи Писац, позоришне трупе Joa Stremgrena, и норвешки театар.

Када сам коначно отпутовала у ову нордијску земљу, најпре сам посетила Осло. Шетала сам улицама града, ослушкујући музику речи, гестове и мимику случајних пролазника. Упијала мирисе и укусе. Заинтригирана свакодневним животом и савременом уметношћу, сликарством Bjarnea Melgroda (Bjarne Melgraad), фотографијама Runa Johansenaи Borda Lekenaједнако као и MunkovimФризом животау музеју названим његовим именом (Munchmuseet).

Потом сам, истом оном пругом којом је Исидора Секулић путовала од Осла до Тромсеа, стигла до Бергена, у којем и дан-данас постоје топле и мале дрвене куће које изгледају сасвим као оне лепе и лепо намештене кућице за лутке у које ниједна лутка не може да уђе. Мајушне, пуне ситних собица, са уским левкастим степеницама… У некадашњој ханзеатској луци су се, како је Исидора писала, родили песници Холберг и Велхавн и професор Дал, музичар Григ и песник Вергеланд су пореклом Бергенци, а Ule Bul, Ibsn i Bjerns, ако не први пут, а они су се други пут родили у Бергену, јер су ту осетили и развили свој уметнички дар и позив. Из Бергена, у којем је Henrik Ibsenзапочео каријеру као управник позоришта, су и Amalija Skram, Rojksop i Kings ov Konviniens. На Бергеншком универзитету филозофију предаје Laš Svensen, познати норвешки есејиста, аутор Филозофије досаде и Филозофије страха.

У Норвешкој сам научила да се хвала каже tak(takk), да се ја пише jegа чита јај, да се име Ibsenovoкод нас погрешно пише и изговара јер, требало би да се пише Ibsenи изговара Ipsenа не Ibzenкако је уобичајено. Да се фјорд изговара fjur, а Осло као Ушлу и Услу јер Норвежани и данас употребљавају књижевни језик – bokmèlи новонорвешки – nynorskтако да не постоји стандардни већ само престижни изговор.

Статистике казују да су норвешке зараде међу најбољим у Европи и да одавно већ Норвешка није сиромашна земља насељена људима суоченим са неприступачним леденим планинама и хладним морима. На срећу, ови, иначе веома стрпљиви и на први поглед уздржани људи, остали су једноставни и скромни. Упркос социјалном раслојавању и свим проблемима које доноси глобализација, Норвежани се и даље труде да очувају принцип социјалне једнакости и традиционалне облике живљења. Не размећу се новцем нити празним речима. Поштују човека и природу. Обожавају планинарење и нордијско скијање а недељно поподне проводе у планинским брвнарама, међу шумама и језерима у којима се скривају тролови и патуљци којима су населили своје бајке. У нордијској природи има толико лепота да човек обамре од умора хотећи све у око да унесе и у душу да прими.

У норвешким кућама се и даље много чита, у њиховим домовима привилеговано место још увек заузимају полице с књигама. У читавој земљи постоји развијена библиотечка мрежа чији се фондови редовно попуњавају не само актуелним публикацијама, већ и музиком и филмовима. Уз то, библиотеке су инспиративни простори у које свакодневно пристиже различита домаћа и интернационална штампа, а будући да их држава доживљава као ”стециште сусрета различитих култура”, сем литературе на норвешком језику у њима се могу пронаћи и књиге на језицима имиграната. Захваљујући културној политици са идејом ”култура за све”,откупом књига за библиотеке и научне установе, као и уметничких дела за јавне институције, држава омогућава приступачност културе различитим слојевима друштва.

Норвешка књижевност се може похвалити са три Нобеловца: 1903. године награђен је Bjernstjerne Bjernson/Bjenšon (Bjørnstjerne Bjørnson), 1920. Knut Hamsunа осам година касније Sigrid Undset/ Sigri Unset. Но мада је Knut Hamsunинтернационално најпризнатији норвешки писац (између осталих, његово дело су ценили Hauptman, Tomas Man, Singer, Hemingvej) када спомињу своје класике, Норвежани радије говоре о Sigrid Undsetи Bjernsonu, не заборављајући, како је то Мирко Ковач приметио, Hamsunovoпогрешно скретање у магли повијестикојим је учинио да се јавност годинама много више бавила безвриједним (његовим) памфлетићима у славу једног ниткова него његовим величанственим делом. Јасно је да је Hamsunвелики писац, да су Глад и Пан антологијска дела, да писац није учествовао у злочинима и да је прича о прожимању идеологије и уметности архетипска, али је и чињеница да Норвежани имају развијено културноисторијско сећање, као и да настоје да одрже веру у честитост појединца и у његову хуманост.

Међу потомцима Тора и Одина сам се заиста осећала ”као код куће”. Да ли због норвешке уздржаности и обзира којима сам и сама научена? Због одсуства театралности и разметљивости? Или због меланхолије северних глечера? Музике ћутања?

Због свега тога сам се са Севера вратила с носталгијом. Коју само жеђ за норвешким писцима може да излечи.

Боравећи у земљи древних викинга, разуђене обале, фјордова величанствених у својој монструозности и још нестварнијих ледника и моћних шума, у земљи дрвених кућа и древних прича о троловима, патуљцима, вилама и вештицама, зажелела сам да своје искуство поделим са другима. Да о тој земљи проговорим речима писаца и објективом фото-апарата којим сам покушавала да зауставим изгубљено време.

***

Норвешка причаје слика Норвешке кроз литературу и фотографију. Она је једна од могућих представа о Другом. Другачијем, норвешком, литерарном идентитету. Јер, ”оног часа када се упутимо из властите оазе у бескрајну територију другог, снабдевени различитостима које су тек узорци наших могућности, ми смо се определили за хеленизам, за принцип синтезе, за креацију као начин живота и доживљај света” (Драган Великић).

У Норвешкој причи се налазе одабрани одломци дела норвешких писаца објављених на српском језику, као и неколико одломака на српско-хрватском (преводи настали у контексту југословенске књижевности) и хрватском језику (Антологија норвешке кратке приче коју је приредио Беким Сејрановић).

***

Превођење са норвешког на српски језик датира од XIXвека. Један од најстаријих познатих превода је одломак из Норвешког Устава, док најранији превод норвешке књижевности, ”објављен у виду књиге”, потиче из 1876. године, када је, у издању Књижаре Браће Јовановић у Панчеву објављена приповетка Бјернстерне Бјернсона под називом Рибарче (следећегодине је у Загребу издат иBjernsonovВесео момак). Најстаријом преведеном драмом сматра се Луткин дом HenrikaIbsena, која је под насловом Нора објављена 1891. године, најпре у часопису Отаџбина, потом у Београду као самостално издање. Популарност норвешке књижевности на овим просторима, свакако је допринела и чињеница да је 1988. године на Београдском универзитету основана Група за скандинавске језике и књижевност. Тако смо захваљујући професору Љубиши Рајићу, члану Норвешке Академије наука, и његовим сарадницима са Универзитета добили значајне преводе савремене норвешке књижевности на српски језик.

Иако је, од када је 1996. године на српски преведен Софијин свет Justejna Gordera

, захваљујући преводилачком пројекту београдске Катедре за скандинавске језике и књижевности и издавачким кућама као што су Геопоетика, Стубови културе и др., почео најновији талас интересовања за савремене норвешке писце, Knut Hamsunје, на овим просторима, и даље најпревођенији аутор.

У Норвешкој причи је сем норвешких, заступљено и неколико српских аутора (као и босански писац Беким Сејрановић који је Љепши крај објавио за издавачку кућу Самиздат Б92) који тематизују простор Норвешке и који су, својим делом, уз већ одомаћен доживљај Норвешке као чисте и цивилизоване Европе, далеке земље викинга и тролова, утицали на рецепцију норвешке књижевности у Србији. То су Љубиша Рајић, Вида Огњеновић и, наравно, Исидора Секулић чији је путопис у великој мери обликовао слику Норвешке у српској култури.

Одломци заступљени у Норвешкој причи различите су дужине, различитих стилских и жанровских одређења: од лирских песама, приповедака, романа, есеја, новинских текстова и стручне литературе намењених литерарним зналцима, преко прича и бајки писаних за децу до популарних детективских, крими прича. Сачуван је аутентичан језик и правопис превода, с тим што је у свим текстовима писмо латинично.

Љиљана Малетин Војводић

Љиљана Малетин-Војводић

Будите први који ће написати рецензију “НОРВЕШКА ПРИЧА”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.