Француско просветитељство

У државама западне Европе у 18. веку све бројнији и утицајнији грађански сталеж постаје незадовољан владајућом политиком и положајем у друштву у целини. Тако настаје снажан интелектуални покрет, познат као просветитељство, са центром у Паризу. Идеје покрета се шире и на друге делове хришћанске Европе, кулминирају у Француској револуцији после које се, као идеолошка одредница распада. Ипак, покрет је оставио неизбрисив траг на филозофску, интелектуалну и државничку стварност западне цивилизације. Намера аутора је била да у овој књизи, на сажет начин, прикаже развој и сазревање људске мисли од антике до 19. века, са посебним освртом на основне поруке просветитељства и доцнијим утицајем. Књига је подељена на три дела: У првом делу , на око стотину страна, приказан је развој античке и средњовековне мисли. Више места је дато Ренесанси и њеним мислиоцима: Макијавелију, Парацелзусу и др. Представљена је и рационалистичка филозофија и њени представници (Декарт, Спиноза, Лајбниц и др) и филозофи емпиризма (Ф.Бекон, Т.Хобс, Хјум, Њутн и др) Други део књиге говори о животу и раду 12 представника просветитељства (Волтер, Жан-Жак Русо, Монтескје, Дидро, Холбах и др). Трећи део кроз поједине одреднице приказује карактеристике просветитељског учења и његов утицај на интелектуалну мисао у другим земљама Европе. Просветитељство је била историјска категорија од несумњивог значаја за људски прогрес и правац његовог развитка. Тај покрет је поставио и моралне премисе развитка модерног друштва а бројне идеје су уграђене као имплицитна и експлицитна основа у друштвене и политичке системе западних цивилизација. Аутор је током рада користио библиотеку Матице српске, али и књижне фондове Државне библиотеке у Бризбејну и Универзитета Јужне Аустралије у Аделаиди.