ЖУБОРИМ ТЕ ТИХО
По Лазићу поезија јесте рашчитавање самога себе. Отуда повратак врбаку загубљене љубави. Речи о томе, како позне године у призиву раних, живе, опет, ове позне. У песми Твоје сенке Лазић јасно потписује шта и зашто стихује у својим осамама, његова кожа и нервна кошуља окачена је о чивилук као у песми Сва наша детињства један живот граде, обратите пажњу на сам наслов и трезвено разгрните сметове догођених збивања да би разоткрили своје животно јесте, то је тај тренутак: Када те душа светлости приведе. Није Лазић као Мајаковски што је облак у панталонама, он је нека накана бандоглавог јарца која рогатим рукама разгрће банду облака да се виде голи снови које та банда надлеће и да тако разазна туђе време скривено у њему самом. По Лазићу, мање или више, све је јасно и једноставно, само ваља гледати и умети видети, уочити и суочити. Лепота, слобода, смисао – тројство отворених врата. Волим непоновљиву лепоту, каже Лазић, и о уметности записује: Рецимо ја/ Идем у позориште/ у биоскоп идем да бих срео лепоту! Милутин Ж. Павлов
Панта Лазић
Др Панта Лазић, неуропсихијатар и књижевник у Сомбору је 1983. године основао психијатријску Дневну болницу на основу стручних знања стечених у Француској као страни асистент-психијатар. Идејом да психијатријски болесник не мора да буде везан за постељу, промовисао је нови хумани принцип ресоцијализације кроз психотерапију и креативне делатности. По сомборском моделу је касније основана Дневна болница Института за психијатрију у Новом Саду. У Српском лекарском друштву – Друштву лекара Војводине, био је непрекидно од 1972. године активни члан на високим и одговорним функцијама. Почетком ратних збивања 1991. године др Лазић је основао Едукативни центар Југославија – Француска у Сомбору, чији је био председник и организациони руководилац. Године 1992. иницирао је акцију и сакупио више од 20.000 потписа да Сомбор званично постане Град мира и међусобног поштовања, што је и реализовао у оквиру Сомборских духовних вечери.
Са породицом се 1993. године сели у Француску, где ради као аташе психијатар у највећој психијатријској болници у земљи – Ст. Реми у Везулу, где убрзо постаје начелник Психијатријске дневне болнице. Везе са отаџбином никада није прекидао. Поред породице и медицине велика љубав била му је и књижевност. У Француској су издате две збирке његових песама (двојезично), а код нас роман „Падалице” и књига поезије „Жуборим те тихо”
Још нема коментара.