Змијањски вез

Мићо Савановић пева своју велику песму о завичају, који живи и претрајава у светлости памћења и песничке осећајности. Пева своју поему и химну родном крају који постоји у темељима дечачке занесености играма сунца и присенака, плаветнила и измаглица, тишине и јава гусала. А шта је завичај човеку, ако није једино детињство које не може да се прерасте и преболи, нити да се заустави у времену које не постоји. Отвара се и затвара као рана над којом „постоје двоја врата: у јуче и у сутра.“

„Змијање је пјесма“ у којој се оглашава меденица детињег смеха низ падине окупане сунцем српског језика. Детиња машта у повратку у детињство распоређује један посве нови свет, у коме отац и мајка светле као иконе сачуване од свих страдања у стиснутој шаци. Љубав је често проткана ситним неспоразумима које једино поезија може превести у хармонију и непроцењиво даровање. Најважније истине, савети, поуке, често нам се објаве када је одсуство родитеља тешка и несавладива чињеница. Срећом, њихово постојање није ограничено трајањем једног људског века, већ се престварује у зачудне слике песничке вере у бесмртност. Док „небо планине ћути“, најмилији промичу у живом разговору непрекинутог свејединства.

Песничка збирка „Змијањски вез“ Миће Савановића остаје да проноси славу јуначког народа у ком је поникао и чије име проноси светом певајући и сведочећи. Песнички истинито и људски блиставо.

Драган Марковић